Gledaoci, međutim, iranske državne televizije IRINN u simultanom prevodu na persijski, izvesnog Nime Čitsaza, prvog bota Irana, dobili su znatno ublaženu verziju Trampovog govora.

Tramp je, tako, rekao: „Islamska Republika Iran pretvorila je bogatu zemlju, bogate istorije i kulture, u ekonomski opustošenu odmetničku državu koja prvenstveno izvozi nasilje, krvoproliće i haos.“

Patriota Nima Čitsaz je preveo: „Po našem mišljenju, život u Iranu mogao bi da bude bolji.“

Tramp kaže: „Ceo svet razume da dobri ljudi Irana žele promenu i da se, osim velike vojne moći SAD, najviše boje sopstvenih vođa.“

Čitsaz prevodi: „Američka vojska je snažna. Iranci su takođe snažni.“

Tramp poentira: „Ovo je razlog zbog kojeg režim ograničava pristup internetu, skida satelitske prijemnike, puca na nenaoružane studentske demonstrante i zatvara političke protivnike.“

Čitsaz amortizuje: „U Iranu se događa mnogo stvari koje smatramo neprihvatljivim.“

Objašnjavajući, kad su ga uhvatili u šteti, zašto je ublažavao Trampove opaske, Čitsaz kaže: „Mislim da ne bi bilo dobro da sam protiv svoje države govorio na našoj nacionalnoj televiziji.“

U Ujedinjenim nacijama svoj nastup, nakon susreta sa podzamenikom dosekretara više zamenice pomoćnika zamenika državnog sekretara, imao je i Aleksandar Vučić. Slika gde predsednik Srbije govori pred gotovo potpuno praznom dvoranom smehotresno je „odjeknula“ društvenim mrežama ali to nije omelo predsednika da novinarima iz Srbije ulepša boravak u NJujorku:

„Nismo imali negativnih komentara na naše izlaganje!“

Pa, niste ni mogli, prijatelju: svi bili u menzi!

E, ali ne bi Srbija bila Srbija da i mi nemamo svog Nimu Čitsaza. U nadaleko čuvenim ružičastim vestima „Minut dva“, simultani montažer je od Vučićevog nastupa u praznoj dvorani u sedištu UN napravio i naciji prikazao hepening u kom krcata dvorana frenetično aplaudira mlađanom balkanskom lideru koji gore za govornicom, visoko iznad svih, skoncentrisano čita sa papira i ne haje za euforiju ostatka sveta. Da ove Pinkove vesti traju tri minuta, umesto minut-dva, verovatno bismo videli i gomilu poznatih faca, predvođenih Ivicom Dačićem, kako strpljivo u redu čekaju za autogram voljenog vođe.

Ovdašnji Niam Čitsaz, za razliku od svog iranskog kolege, nije imao potrebe da objašnjava ovo digitalno retuširanje stvarnosti: kod nas je praksa da se takve stvari prećute.

Tako su domaći tabloidi, pod oznakom „Hitno“, sa istog događaja preneli vest o „slučajnom susretu“ Vučića sa zamenikom kosovskog premijera i ministrom spoljnih poslova Bedžetom Pacolijem, dan nakon što je Pacoli izjavio da je Kosovo obezbedilo dovoljan broj glasova za članstvo u Unesku:

„Gde si našao sve te glasove o kojima pričaš? Izgubio si jednom, opet ćeš da izgubiš“, i ribao je Vučić Pacolija!

Niko, međutim, nije preneo pristojan odgovor zamenika premijera Kosova:

„Naviknut ćete se na prisutnost Kosova u UN“!

Ovdašnji retušeri jave ostali su nemi.

Čvrsto sam ubeđen da je autentični Nima Čitsaz patriota i da je svoj posao odradio, kako ga je odradio, iz patriotskih razloga, po naređenju.

Kao što sam duboko uveren da ovdašnji srbujušči umovi, koji vrše posao sličan onom koji u Iranu radi Nima Čitsaz, u svedenom patriotizmu i pujdanju na dnevnom nivou, vide samo šansu da ućare koji groš više ili avanzuju na dva puza do gospodarevih kolena.

Tako će i Aleksandar Vulin, opravdanu javnu sprdnju s tetkom iz Kanade i njenih jebenih 205.000 kanadskih evra, „prevesti“ u – atak na Srbiju:

„Da li ste svesni da, šteteći meni, vi štetite narodu?! To što vi radite se u razvijenim zemljama zove sabotaža i špijunaža!“

Umesto da Vulina, ako ne u mesto koje mu tobože odaje polni identitet, šutne makar iz Vlade, premijerka Srbije je pokazala razumevanje za „emotivnu reakciju“ grupice političkih hulja koji sebe nazivaju „Pokretom socijalista“ i njihovo etiketiranje urednika KRIK-a Stevana Dojčinovića. Osoba koju nepristojno optužuju da glumi fikus u Vladi Srbije, u želji da pokaže kako, ipak, pripada nekoj od brojnih vrsta karnivornih biljaka, umesto sa žrtvom, ljudski se identifikovala sa nekakvim nesrećnim anonimnim partijskim entitetom. Ali ne bez zbog svoje hipersenzitivne prirode: njoj je „prevedeno“ šta valja a šta ne, pa je, umesto interesa građana, premijerka ustala u odbranu interesa Aleksandra Vulina, najboljeg druga onog ko je Anu Brnabić postavio tu gde jeste.

Pola milenijuma smo se, ne bi li opstali, udvarali Turcima, izgleda da je prešlo to u gen i arhetip, tako da nam udvaranje sopstvenom vođi i anticipiranje šta mu se može a šta ne dopasti, dođe kao popiti čašu hladne vode.

Ok, i to je legitimno.

Ali valja znati da će se jednoga dana, kad sve ovo prođe, a jednom i to mora, svi ti Čitsazi iz našeg sokaka, doživeti sudbinu dostojnu krpa i pačarvi – zaboravljeni i odbačeni od svih!

Koliko god da ovakvi „prevodioci“ i udvorice kreiraju „stvarnost“, oni ne stvaraju istoriju!

P. S. Ovaj tekst pisan je dva dana nakon što je vlast policijskom akcijom „Vihor“ sopstvenom narodu poslala višeslojnu poruku!