„Odštampati ovaj status sa slikom i zalepiti u sve srpske parkove gde obitavaju princeze i njihovi ljubimci“, napisao je Vidić.

Uredno sam „šerovao“ ovaj status: od onih koji fiziološke potrebe obavljaju pred TV kamerama u Skupštini Srbije, nepodnošljiviji su mi još samo oni koji se prema fiziološkim potpisima svojih četvoronožnih prijatelja odnose sa istom dozom indiferencije kao Maja Gojković prema verbalnim sranjima svojih stranačkih kolega.

Među komentarima ispod ovog statusa na mojoj FB strani, najviše mi se dopala primedba mog „fejzbuk“ frenda Miodraga Bate Babovića:

„Slaviša, pa naš predsednik to svako malo radi za njegovim kerovima“!

Kliknuo sam na opciju „sviđa mi se“. Rutinski. A onda sam skočio kao oparen. I odjavio „sviđanje“. A onda još par puta proverio da „lajk“ slučajno nije „preživeo“, sve u strahu da, recimo, ona koje sebe javno imenuje droljom ili onaj Vesićev potrčko ili ono nešto što sebe naziva „kolegijumom Pinka“ ili, pak, ona crnošiškasta medijska konkubina svih postpetooktobarskih režima, slučajno ne razglase kako se „predsednik NUNS-a“ opet bavi predsednikom Srbije i probavom njegovih kerova.

Bez obzira što je vlasnik FB naloga, baš kao i Tviter profila Slaviša Lekić, a ne NUNS, ponajmanje predsednik NUNS-a. Kao i što kolumnu „Med&jad“ u Danasu, od početka, sve do danas, piše Slaviša Lekić, a ne predsednik NUNS-a!

Omiljenom sportu da „predsedniku NUNS-a“ besprizivno prikače sve i svašta iz bagaža koji za sobom vuče meni poznati Slaviša Lekić, nije odoleo ni glodur Danasa, koji je pismeni uradak naprednjačkog sezonskog radnika, u prizemnom obračunu čijoj sam niskosti i sam doprineo, naslovio:

„Zlo kafansko ogovaranje predsednika NUNS-a“!

Na istoj strani, „opremajući“ drugi tekst o mom liku i (ne)delu, urednik se odlučio da posebno nijansira sledeću umnu radnju izvesne članice Saveta REM-a:

„Da li vam zvuči normalno da predsednik NUNS-a objavljuje tekstove u Đilasovim novinama, u političkom, predizbornom pamfletu, i da ne reaguje, zatim, na odluku Dragana Đilasa da ne pusti sve novinare na svoju konferenciju za štampu?“

Ajde prvo da demaskiramo laži: tekst „u Đilasovima novinama“, pod naslovom „Aleksandar Vučić: U laži je duga karijera“ napisao je Slaviša Lekić, a ne predsednik NUNS-a, u svoje slobodno vreme, na privatnoj adresi i ličnom, razdrndanom laptopu. Ponosan na to štivo, iako je imao komfornu mogućnost da to ne uradi, potpisao se. Ne znam da li bi Lekić za takav tekst imao podršku predsednika NUNS-a: budući da su rokovi bili vrlo omeđeni, nije imao vremena da sazove sednicu Izvršnog odbora koji bi o tom pitanju zauzeo stav – obavezujući i za predsednika NUNS-a!

Članica Saveta REM-a masno laže i kad tvrdi da predsednik NUNS-a nije reagovao „na odluku Dragana Đilasa da ne pusti sve novinare na svoju konferenciju za štampu?“ Izvršni odbor NUNS-a je javno pozvao, tačnije, apelovao na Dragana Đilasa, da svim medijima, pod jednakim uslovima, omogući praćenje njegovih javnih nastupa. U poverenju: da je lični stav Slaviše Lekića imao institucionalnu podršku, zanimljivo – apela NUNS-a ne bi bilo! Prevladali su, ipak, principi.

Jedan od rituala kog se, donoseći odluke, pridržavamo mi u NUNS-u podrazumeva da se, sve verujući u demokratsko božanstvo, na sastancima žestoku „tučemo“ da odbranimo svoje mišljenje: posle „tuče“ se razilazimo, često i sa startnim mišljenjem ali jedinstvenog stava koji – branimo. Van „zadatih tema“, nepisano je pravilo, svi se ponašamo u skladu sa „demokratskom verom“ koja jasno propisuje šta je politički ispravno i moralno. Veličina NUNS-ovog demokratskog boga ogleda se u tome što on ne propisuje šta će u NIN-u, Vremenu, Kikindskim ili Beti ili gde već, napisati ili reći jedna Vesna Mališić, Jovana Gligorijević, Željko Bodrožić ili Dragan Janjić, jer su oni listom, zbog svog JA i delovanja van NUNS-a i, postali članovi Vlade NUNS-a. Slično važi i za mene.

Ovde ću se prisetiti situacije od pre šest godina, koju je prouzrokovalo otkriće oružja u sportskoj dvorani Borik u Banjaluci, na proslavi kojoj su prisustvovao i predsednik Tadić. Reagujući na kolumnu književnika Andreja Nikolaidisa, gde ovaj pominje da je na toj proslavi trebalo upotrebiti eksploziv, Srbija je Crnoj Gori uručila demarš: čak je insistirano na ostavci Nikolaidisa „kao savetnika predsednika Skupštine Crne Gore za kulturu i slobodnu javnost“. Odjebao ih je!

Ako je zaista važno da na početku svake svoje kolumne, teksta ili javnog izleta stavim napomenu da to što pišem/govorim izražava moje lične, a ne stavove predsednika NUNS-a, poslušaću. Ako će to zaustaviti prizemne prozivke na moj račun – adresirane na NUNS.

Prema „demaršima“ koji dnevno stižu od strane Vučićevih dvorjana, kandidata za dvorske štale pa i onih koji su sebe nudili kao dokaz da na dvoru nema cenzure, zauzeću, neka mi oprosti Ćićoljilja, isti stav kao Nikolaidis – odjebantski!

P. S. Ovaj tekst pisan je dva dana nakon inicijative o spomeniku Miloševiću. Malo morgen. Tačka.