„Ubi ga empatija“, pisaće na memorijalnoj ploči ispod biste Verana Matića, kad jednom odseli u besmrtnost.

A sve je ličilo da će primereniji mu epitaph biti čuveni stih Branka Miljkovića: „Ubi me prejaka reč!“ No, kao u slučaju pesnika čija je poezija nekako ostala u senci nikad do kraja rasvetljene smrti, Veranov će hod po novinarskim mukama ostati u zavetrini njegovih „mirnodopskih“ akcija: dobrovoljno davanje krvi, zaveštanje organa; prevencija raka dojke; pomoć narodnim kuhinjama; izgradnja sigurnih kuća za žrtve porodičnog nasilja; kupovina inkubatora ili rukovođenje Komisijom za istraživanje ubistva novinara.

Da ništa drugo nije uradio, od 1984. godine i „Ritma srca“ na Studiju B, pa do nedavnih Vesti B92 u 20 časova gde je trendovao „neprelistavanje“ „Kurira“, uključujući i kompromitujuću i u biografijama izbegavanu saradnju sa kragujevačkim pročetničkim „Pogledima“, Matić je, sa ekipom, devedesetih, uradio više nego dovoljno da uđe u legendu SRB novinarstva.

I nije, tek nako, elektronskom poštom u Beograd stigla poruka – „Guske su spasile Rim, Veran Matić je spasio Beograd“, a onda, tradicionalnim i pouzdanim „od-usta-do-usta“ kanalima širenja informacija prostrla se Srbijom.

Bilo je to onomad, kad je Beograd, namah, postao centar sveta, a mirni protesti zbog krađe i grubog kršenja izborne procedure, u brojnim gradovima iznedrili jedno novo, čisto, umiveno, mlado lice Srbije, kad se srbijanska verzija „praškog proleća“ pretočila u jedinstveni karneval koji je dokazao da je strah definitivno pobeđen.

„Isključi TV, uključi mozak“; „Gledam TV Dnevnik, a počeo sam i da se drogiram“; „Vlast – ćorava, mutava, gluva“… samo su neke od duhovitijih „replika“ sa transparenata koje su dočaravale vreme u kome se sve to dešavalo.

Strani novinari su Radio B 92 nazvali „petlom Beograda“. Iako se jedva čuo i u centru grada, bio je to sladak izazov kojem vlasti nisu odolele – počelo je sa „gušenjem“, a onda im je zabranjen rad: vlast je poturila Dragoljuba Milanovića, generalnog direktora RTS-a, da „izgladi“ stvar objašnjenjem kako je, zapravo, reč o vodi koja je ušla u koaksijalni kabl i sprečila emitovanje radija B 92.

Brzinom, koja se može nazvati meteorskom, oštro su reagovali brojni strani faktori, voda je preko noći „izvetrila“ iz koaksionog kabla a popularnost B 92 kao medija artikulacije gneva i jedinog sredstva za urbano-gerilsku orijentaciju u BGD protestnom prostoru, dosegla je granice obožavanja.

Danas, 20 godina kasnije, Srbijom opet caruju podanički duh i ćutanje, strah, letargija i beznađe. Tu su i B92 i Veran Matić. Ali nije baš da šire one dragocene čestice energije kritičkog duha kojima bi nas motivisali da dignemo glas protiv terora prostote i carstva mraka.

Umesto istine, B92 emituju reprize a Matić širi empatiju! I to ne bilo kakvu empatiju!

U svojstvu osnivača (vladine) Komisije za istraživanje ubistva novinara Veran Matić je ovih dana svojim indicijama o ubistvu novinara Milana Pantića usmerio rad tužilaca. Osim što je pripremio medijski teren za dizanje optužnice i donošenje adekvatne presude, Matić je uradio još jednu prljavu stvar:

„Za članove Komisije, ovo je posebno značajan slučaj jer je reč o surovoj likvidaciji svedočenja o korupciji u vremenu kada je na vlasti bila demokratski izabrana prodemokratska vlada“, izjavio je čovek čije aktivnosti, poslednjih pet godina, nemaju veze sa novinarstvom ali svedoče da je ovde čak i za rešavanje ubistava neophodna politička rešenost i društvena odlučnost.

Pouzdano znam da formiranje Veranove komisije nije prvo predloženo Aleksandru Vučiću. Da li se Borisu Tadiću i Mikiju Rakiću nije dopala ideja; da li se vođenje istraga mimo regularnih istražnih organa učinilo spornim ili su, prosto, imali druge prioritete – ne znam. Očigledno je da je Vučić imao više i sluha a i direktnih motiva da se oformi jedno ovakvo marketinško-istražno telo.

Ako je to prevaglo da ubistvo Milana Pantića dobije na „značajnosti“ ispred ubistva Dade Vujasinović i Slavka Ćuruvije i ako ima razlike u lišavanju života u doba Miloševića od ubijanja u periodu posle Miloševića, onda više ne možemo govoriti o čistim motivima. Još manje o – empatiji!

Ako je Matić zaista rekao ovo što mu se pripisuje, onda je Veran zloupotrebio svojstva empatične osobe. Sve u svetu u rezonanci je sa energijom: veruje se da su empate u stanju da osete nijanse u promenama raspoloženja koje su dešavaju oko njih. Nije lepo, međutim, kad empatiju podvrgneš rezonima empaRtije i značajnost nečije smrti vagaš po kriterijumima koji se poklapaju sa energijom i raspoloženjem trenutnog okruženja.

Pogrešno je na više nivoa: ljudski, pre svega a ništa manje i profesionalno.

Hoću reći: gotovo ceo tvoj profesionalni život teče kao jedna urnebesna rokenrol pesma a ti poslednjih godina u zadnju strofu ubacuješ rime „Amadeus benda“!

Ružno, brate!

P.S. Ovaj tekst pisan je tri dana pre nego će košarkaši FMP-a u finalu Superlige Srbije igrati protiv – sebe!

 

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.