Moguće je.

U Srbiji.

U Srbiji je moguće bunkerisati čak i film koji nije snimljen.

„Mezimicu“, reditelja Nemanje Ćipranića, prema scenariju Dimitrija Vojnova, čiji je producent Svetozar Cvetković, stopirao je Filmski centar Srbije, ustanova kulture „u vlasništvu“ Republike Srbije.

Radnja ovog trilera dešava u Srbiji, glavni junak je bivši debeovac Milutin (Nikola Kojo), koji danas radi kao makro i nudi „robu“ iz Istočne Evrope. U jednu od devojaka Sofiju naprasno se zaljubljuje, nju otimaju i tu počinje haos koji začinjavaju trgovci ljudskim organima, policajci, lekari…! Neću vas dotući i otkrivati kraj: film, ako se ikada snimi, vredi pogledati.

Scenario „Mezimice“ zaradio je finansijsku podršku Filmskog centra Srbije na konkursu 2017. godine. Pre nego što su postali cenzori, „vizionari“ iz Upravnog odbora umislili su da se scenario može „prilagoditi“ prema njihovom meraku. Scenarista Vojnov se nije saglasio sa idejom producenata da izmeni scenario tako što će, umesto policajaca, negativne likove u filmu „prekrstiti“ u Albance. Reditelj Ćipranić, bez saglasnosti scenariste, „umiva“ scenario, a Vojnov odbija da ga potpiše.

Producent Cvetković, nedelju dana pre prve klape, obaveštava glumce i filmsku ekipu da od filma nema ništa.

Prema zvaničnoj verziji, Filmski centar Srbije i producent filma Svetozar Cvetković sporazumno su raskinuli ugovor o podršci „zbog brojnih kršenja procedure i zbog sadržaja filma“.

Pouzdani izvori tvrde da je dan pre „sporazuma“ u prostorijama Filmskog centra Srbije boravila delegacija Udruženja kidnapovanih i ubijenih Srba na Kosovu i Metohiji, koje vodi opskurni Simo Spasić.

Večernje novosti su prenele da „uvid u scenario jasno pokazuje da nije reč ni o kakvoj univerzalnoj temi trgovine organima nego o insinuacijama koje direktno optužuju Srbiju, s obzirom na to da se vađenje organa obavlja u Srbiji, vrše je lekari Kliničkog centra Srbije, a u svemu učestvuje policija Srbije. Snimanje ovakvog filma skrenulo bi pažnju sa teme Žute kuće i osnivanja Specijalnog suda na KiM nad Srbima i relativizaciju odgovornosti „.

U prethodnoj državi, Titovoj Jugoslaviji, vlast je zabranila ukupno 6 filmova. Poslednji zabranjeni film bio je „Misterija organizma“ Dušana Makavejeva 1971. godine. Ravno 47 godina kasnije, „napredna“ vlast, koja se podjednako nikako razume u politiku, ekonomiju, demografiju, sport ili sedmu umetnost, evo seiri i jaše po (filmskim) slobodama i na veliku scenu vraća delikt mišljenja.

Potpuno očekivano od ekipe koju predvodi čovek koji sam sebe gura u središte svega i očekuje od okruženja da ga gura u sve; koji veruje da je sve što je dobro za njega, dobro i za državu; koji ima pravo na sve i to pravo širi na ljude oko sebe.

Nije, dakle, više pitanje kako smo došli do tog stadijuma da stopiramo snimanje filmova; nije pitanje ni da li se neko (ni ko?) prepoznao u scenariju; nije pitanje ni kako možete jednom Dimitriju Vojnovu prebaciti antisrpstvo (kao da Vulinu pripisujete razboritost, Zoranu Babiću elokvenciju, a premijerki svojeglavost)…! Pitanje svih pitanja je: kako smo došli do toga da se, izuzev Bojane Maljević i Srđana Dragojevića (Nikola Kojo i Dimitrije Vojnov su „stranke u postupku“, njih ne računam), niko iz filmske branše nije javno oglasio ovim povodom?!

Koji je to preči posao koji su imali glumci ovih dana?! Reditelji?! Scenaristi? Producenti? Snimatelji? Statisti?

Gde su nestale javne ličnosti koje i o stvarima koje se njih ne tiču, ali su javne, govore autoritetom svojih struka?

Zašto se (i) u ovoj poslednjoj epizodi kakistokratije reč koja sintetizuje našu intelektualnu stvarnost svela na tri slova- MUK!

Zašto i šta opet čekamo?! Šta nam je?! Šta vam je?!

Kako je moguće da u Vučićevoj Srbiji, u kojoj ima svega – od BDP-a preko neposlušnih brda do letećih automobila – jedino nema kritičkog i autonomnog mišljenja!

Javno se „galami“ jedino na društvenim mrežama. Tu i tamo poneki novinar digne glas. Nekoliko glumaca. Par reditelja. Dva književnika. Jedan akademik.

Otkad to čekanje, skrivanje, apatija i ćutanje – oslobađaju?!

To što imamo posla sa egoističnim vođom koga karakterišu paranoidni i šizofreni nastupi, odsustvo savesti, zaokupljenost fantazijama koje imaju nerealne ciljeve i, posebno – spremnost na svaki vid agresivnosti (ukoliko je to potrebno) za ostvarivanje ličnih ciljeva, ne abolira nikoga od nas/vas?

Znam da je lakše glumiti mezimice ili čekati da ovaj tajfun prođe.

Ali ovo neće proći. Bar ne tako brzo.

Otpor bandi, sram vas bilo!

Otpor, nestaće vas, tako javno nevidljivih i vidljivo ušuškanih i poniznih!

P. S. Ovaj tekst pisan je dan posle novinskog naslova: „Magaraca ima svuda, ali samo u Srbiji oni hoće na vlast“. Ovo nije interpretacija kakvog dripca od urednika, ovo su reči predsednika Srbije.