Iako Milojko Pantić, legendarni sportski komentator, poput zaštićenog svedoka ređa storije o fudbalu i košarci, Zvezdi i Partizanu, kumstvu Rajka Mitića i Stjepana Bobeka ili prijateljstvu Dragoslava Šekularca i Zorana Miladinovića, dr Aci Obradoviću i Florijanu Matekalu, Bariju i Tokiju, Filipu Zepteru i Ivanu Ćurkoviću, Olimpijskom komitetu i Fudbalskom savezu Srbije, Miljanu Miljaniću i Toletu Karadžiću, Arkanovim „Delijama“ ili „kokezijancima“… ova zbirka (ne)sportskih priča je, kako i sam Panta kaže – „politički triler o ljudima koji su Srbiju pretvorili u kupleraj-republiku“.

Evo samo jednog svedočenja tome u prilog.

Rat je početkom devedesetih od bivše velike Jugoslavije napravio patrljak zvani Savezna Republika Jugoslavija, zajednicu Srbije i Crne Gore koja se „od malih nogu“ suočila s međunarodnom izolacijom. Na udaru sankcija našao se i sport: sportistima je zabranjeno učešće na Olimpijskim igrama u Barseloni, fudbalska reprezentacija vraćena je sa Prvenstva Evrope u Švedskoj, a gotovo svi koji vrede u igrama s loptom, potražili su „posao“ van SRJ.

Na domaćem terenu odigrano je Prvo fudbalsko prvenstvo SR Jugoslavije. U „redukovanoj“ ligi, bez jednog Dinama, Hajduka, Veleža, Vardara, Željezničara ili Sarajeva, u konkurenciji sa Zvezdom, koja je rasprodala kompletan šampionski tim iz Barija, ali i timovima poput Zete iz Golubovaca, Banata iz Banatskog dvora ili Borče, dominirao je Partizan, koji je na volšeban način sačuvao ekipu sa jednim Predragom Mijatovićem, Savom Miloševićem, Batom Mirkovićem ili Slavišom Jokanovićem.

Zabavu im je pokvario Milojko Pantić, koji se, kao i svaki subjektivni „delija“ (izvinite na oksimoronu), javno narugao „obaranju rekorda“ kojima se dičilo euforično rukovodstvo kluba iz Humske.

„Ako je reč o rekordima postavljenim u bivšoj velikoj državi Jugoslaviji, onda je rekord u broju osvojenih bodova zagrebački Dinamo, kao prvak Hrvatske; rekorder po broju golova je skopski Vardar, koji je u ligi Makedonije postigao više golova od Partizana…“, srušio je Pantić Sneška „crno-belima“, zaključujući kako Partizan nije oborio nijedan rekord već je, kao šampion novoformirane države – postavio nove mere u fudbalu.

To nije bilo sve: snimatelj RTS-a Blagoje Topličić, legendarni Top, snimio je hepening ispod zapadne tribine na Stadionu JNA, gde je u čast titule Uprava „crno-belih“ pekla vola da počasti navijače, dočim su ovi, opijeni titulom, ali i ne samo njom, rasterali pekače i obezbeđenje, pokidali i raščerečili nedopečenog vola i pred kamerama se mačevali izvađenim rebrima sa kojih je visilo živo meso, a krv im curila niz brade…!

Iako je Top cenio da je snimak neupotrebljiv, Pantić nije delio njegovo mišljenje, pa je na RTS-u emitovan snimak krvavih navijačkih bahanalija, uz muzičku podlogu dragačevskih trubača i reči:

„U selu Badnjevac kod Kragujevca seljaci su, takođe uz vola, slavili ulazak u drugu ligu. Ali svaki navijač je dobio salvetu, lepinju i parče mesa u njoj…“, najavio je Milojko Pantić svoj odlazak sa RTS-a.

Iste večeri, odmah posle Dnevnika u kojem je emitovan ovaj prilog, održan je hitan sastanak Uprave Partizana, u saopštenju se od rukovodstva RTS-a zahtevalo da se komentator udalji iz sporta, a sa naslovne sutrašnjih Večernjih novosti vrištala su slova: „Milojko prekardašio“!

Uzgred je osvanula i Naša borba s Pantićevim potpisom ispod peticije Demokratske stranke da Slobodan Milošević da ostavku.

Ergo: Milojko je oteran na prinudni odmor.

Milorad Vučelić, direktor RTS-a koji je tada potpisao rešenje o Pantićevom prinudnom odmoru, bio je istovremeno i potpredsednik Partizana, koji je zahtevao eliminaciju „nesportskog komentatora“!

Komedijant slučaj uredio je da danas Milorad Vučelić nije potpredsednik FK Partizan: danas je predsednik i fudbalskog kluba i sportskog društva.

I nije više prvi čovek RTS-a: danas je direktor, plus glavni i odgovorni urednik Večernjih novosti.

I u Pantinom statusu ima pomaka: u međuvremenu je avanzovao u personu koja ne samo da ne može da pređe prag RTS-a već se vest o njegovoj knjizi taji poput budžeta KK FMP Crvena zvezda, nje nema u knjižarskim lancima a promocije ovog beskrajno intrigantnog štiva organizuju se u bolje posećenim lokalnim kafanama čiji se vlasnici ne plaše Vučićevih elitnih odreda koji štite plebs od istine.

Eto šta se promenilo za dve i po decenije od stradanja onog običnog srpskog vola!

Nebo se nad nama zatvorilo! Mrak je! I muk!

Kao da se nismo pomerili sa one tačke ili smo, tačnije, obišli pun krug i došli na isto.

Beskrajni crni krug, da parafraziram Crnjanskog, i u njemu – mi.

„Život se ne menja, on prolazi“.

I ovo je napisao Miloš Crnjanski, ko juče da ga sročio!

P.S. Ovaj tekst pisan je tri dana otkako Ištvan Kaić svedočio da su dr Neša Slina i on zaista igrali žmurke u dvorištu Sava centra za vreme velikog odmora. Kakav svedok, takva i diploma.