Prošle je nedelje predsednik Srbije Aleksandar Vučić primio decu iz Kostajnice, Rijeke i Zadarskog zaleđa, polaznike letnje škole „Sveti Sava“ iz Beograda. Deca su obilazila spomenike po Beogradu, muzeje Nikole Tesle i Ive Andrića, Beli i Stari dvor, Kalemegdan i Hram Svetog Save…!

„Došli smo da nešto više naučimo o srpskoj književnosti, jeziku i kulturi“, rekla je petnaestogodišnja Ana Vuleta iz Rijeke.

E, ali je predsednik Srbije imao drugačiju direkciju o edukaciji. Spontan ko bandera, upitao je u jednom trenutku sedmogodišnjeg dečaka Tina Popovića za koga navija a kad je dobio odgovor da navija za Rijeku, Vučić mu se „šarmantno“ usprotivio:

„Tino, moraš da nađeš neki veći bolji klub da navijaš – da budu Zvezda ili Partizan, malo veći klub od Rijeke, Dinama, Hajduka – znači ili Zvezdu ili Partizan!“

Ne, tu nije bio kraj: gosti i domaćini, uključujući novinare, imali su neponovljivu priliku da gledaju kako se četrdesetsedmogodišnji predsednik države u sekundi transformiše u dvadesetpetogodišnjeg generalnog sekretara Srpske radikalne stranke:

„Tino, da ti kažem nešto, na prostoru bivše Jugoslavije, a i šire od toga, Beograd je lepši od svih ostalih gradova i to uverljivo. Veći je od Zagreba dva i po puta, skoro tri Zagreba stanu u jedan Beograd, pet Sarajeva stanu u jedan Beograd.“

Društvene mreže u regionu munjevito su preplavili raznorazni, uglavnom negativni komentari, a mene je na Tviteru definitivno najviše osvojila objava fotke preslatke devojčice koja ručicama pridržava glavu i šokirana gleda u Vučića dok ovaj sa smeškom drži tiradu o Velikom Beogradom u koji staju tri Zagreba.

Ispod te fotke ide potpis: „Mi ovako svaki dan, dete!“

Je li tviterašica Milica Jovanović u pravu, je li nam ovako svaki dan?!

Nije, još i gore nam je!

Evo, pre neki dan je Zoran Đorđević, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, izjavio da nije razgovarao sa radnicima Goše koji su protestovali ispred Vlade Srbije jer je ta fabrika u privatnom vlasništvu. I uzgred dodao kako lično smatra da protest, tačnije „način na koji se radnici Goše bore za svoja prava“ – nije pravi način.

Njegov kolega Mladen Šarčević, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, ocenio je, pak, da štrajk prosvetara, najavljen za 1. septembar, neće izazvati veliku štetu:

„Prvi septembar je petak, oni u školi pričaju ko je gde letovao i taj dan prođe u vidu nekog hepeninga!“

Dilema koja je ophrvala Srbiju, izaći ili jok u susret udvorici iz kabineta ministra odbrane i kačiti slike A. Vučića po zidovima državnih institucija a sve ne bi li „uspostavili kult države“, za ministra Šarčevića nije dilema:

„Meni je to normalno. Ja kad sam služio vojsku bila je Titova vojska u to vreme, a sad da li će biti slike aktuelnog predsednika – to je zakon regulisao!“

Ni Đorđevićeva i Šarčevićeva šefica nije imala dilemu:

„Mislim da treba da se nastavi jačanje kulta nacionalnih simbola i grba i zastave, mislim da nam je to falilo u prošlosti, tako da nemam ništa protiv da se slike predsednika stavljaju u državnim institucijama“, rekla je premijerka Ana Brnabić.

I da li sad crtati ministrima da je štrajk jedno od prava za koje su se radnici izborili ili da se predsednik, makar bio i Aleksandar Vučić, ne može stavljati u red nacionalnih simbola ili im to odbiti na glupost?!

Postoje gluposti koje su korisne, jer su smešne!

Mislim tu na brzopletost ili nezgrapnost Tomislava Nikolića („Imao sam nesrećno detinjstvo, i u školu sam morao da idem“) Bogoljuba Karića („Moja inspiracija, moja želja, moja vizija je – Nobel“), Vojislava Koštunicu („Moje je čvrsto opredeljenje: bolje sporije ali brže“), Zorana Anđelkovića („Broj Srba koji su pobijeni na Kosovu ostaće nepoznat sve dok se svi ne vrate kućama“), Velju Ilića („Mnoge nedovršene poslove mi još nismo ni započeli“), Marijana Rističevića („Nama treba mir, jer mir u školjkama stvara bisere“), Vladimira Đukanovića („Mislim da Vučić ima svojstva Kemal-paše Ataturka a ako gledate savremeno neko doba, mislim da je on neka vrsta Angele Merkel“) ili Ivice Dačića („Internet treba ukinuti, biće nam svima lakše“)!

Problem je, međutim, što su ove „glupost“ u defanzivi u odnosu na one iz prvog dela teksta, koje se javljaju u sve većim i sve ubojitijim dozama. I koliko god mi se ranije činilo da junaci ovog štiva, generalno, uopšte nisu svesni da reči koje izgovaraju imaju neko svoje značenje, sve sam ubeđeniji da je reč o likovima koji „shvataju ali postupaju kao da ne shvataju“.

Nije to neotesanost!

A i mi se dalje ponašamo kao da ne shvatamo težinu tih „gluposti“. Nešto kao onomad Mira Marković:

„Kad sam videla ko sve boluje od gripa, odlučila sam da ga nikad nemam!“

Glupost ne boli. Onog ko je čini ili izriče.

Obično boli druge.

P. S. Ovaj tekst pisan je 34. dan od kako je Vučić obećao da će dostaviti dokaze da su medijska udruženja dobijala novac za kampanju protiv njega. I – ništa!