Molitva je jedna od osnovnih potreba telesno-duševnog bića, beseda srca čovečjeg sa Bogom i za dušu nasušna potreba – kažu verujući. Doručak pojedi sam, ručak podeli sa prijateljem, a večeru daj neprijatelju – stara je izreka koja govori o značaju najvažnijeg obroka u toku dana. Sasvim je onda logično što je molitveni doručak u Vašingtonu najvažniji politički obrok u životu svakog srbijanskog političara!
Nacionalni molitveni doručak, koji se održava svakog prvog četvrtka u februaru, daleke 1942. godine ustanovila je grupa senatora i kongresmena koji su se sastajali jednom nedeljno kako bi razgovarali o svojim svakodnevnim duhovnim potrebama. Svoj sadašnji oblik ova manifestacija je dobila 1953. godine kad su senatori i kongresmeni na molitveni doručak pozvali tadašnjeg predsednika Dvajta Ajzenhauera. Od tada, doručku svake godine osim predsednika i potpredsednika SAD, lidera kongresa i brojnih zvaničnika administracije prisustvuju politički, verski i civilni lideri iz celog sveta. Pa i Balkana.
Sredinom devedesetih u Srbiji su formirana dva stava o ovoj američkoj političko-hedonističkoj manifestaciji: klika oko Slobodana Miloševića, koja je svih tih godina svoj jutarnji obrok konzumirala strogo u porodičnom okruženju, smatrala je da se na ovo političko ždranje pozivaju samo oni koji američke interese stavljaju ispred interesa Srbije, optužujući, uzgred, pojedince iz ovdašnjih ćurećih brigada da jutarnjem varenju pretpostavljaju prikrivene kontakte sa američkim obaveštajnim službama; opozicija je, pak, na te rane vašingtonske mezetluke gledala kao na stvar prestiža, ali i priliku da se u kontaktu sa tetama iz američke administracije ogrebu za višestruko uvećane „putne troškove“ čime su naknadno finansirane kampanje.
Podrazumeva se da Milošević nije imao pristup sofri ni kod Klintona, ni kod Buša, što mu kod Srba nije mnogo odmoglo. Vuk Drašković, kršan i ješan, bio je rado viđen polaznik na ovim krkanlucima, ali mu to, ovde, nije mnogo pomoglo – naprotiv. Uprkos takvoj političkoj matematici, trka za vašingtonskim jutarnjim menijem sve više postaje ozbiljno nadmetanje u kom se, od doručka, do doručka, lobira, uvlači, zavlači, moli – praktično se ne biraju sredstva.
U deceniji koja se troši, za balkanskim astalom postavljano je 45 stolica. Jedna četvrtina (12) bila namenjena je Srbiji. I vlasti i opoziciji, što je u skladu sa „osnivačkim ciljem“ ove manifestacije: da se pomogne u prevazilaženju podela u (američkom) društvu. Na prošlogodišnjem druženju, upamćenom po tome što je uglavnom belo osoblje služilo crnog gospodara, molitvenom doručku prisustvovali su Rasim Ljajić, Vuk Drašković, Nenad Popović, Muhamed Jusufspahić, Vlajko Senić, Vladimir Božović…
I ove se godine traži stolica više. Danima već traje medijska furtutma ko će se od ovdašnjih „lidera“ 4. februara dočepati Vašingtona i zajedno sa Obamom zveckati escajgom. Osim Vlajka Senića, koji je već šest puta vario u prisustvu nekog američkog predsednika te ga američka administracija smatra delom inventara, Nenada Popovića, za koga Ameri veruju da je šef obezbeđenja Vuka Draškovića i Dane Drašković koja je ubeđena da je šef protokola balkanske kvote izelica, na listi pozvanih, pored ostalih, prema medijskim spekulacijama nalazi se i Ivica Dačić, predsednik SPS-a, potpredsednik Vlade Srbije, ministar unutrašnjih poslova i svašta još nešto, uglavnom – „lider“ koji je skupa sa Slobodanom Miloševićem, Tomislavom Nikolićem, Miroslavom Miškovićem… onomad dospeo na „crnu listu“ SAD.
Slavodobitno objavljujući kako je Ivica Dačić „prihvatio poziv američkog predsednika Baraka Obame“ ovdašnji mediji su još jednom pali na ispitu istinitosti. Što se, naravno, nije moglo desiti mudrom Dačiću: „Moja poseta Americi je planirana otprilike u tom periodu. Ako budem u to vreme tamo, biću prisutan i na doručku“, skromno je izjavio Ivica zaključujući kako je sve to „odraz promene odnosa između američke administracije i SPS-a“!
Kvaka je u tome što Obama sa pozivom Dačiću, kao uostalom i Seniću, Ljajiću ili familiji Drašković ima veze isto koliko i sa stajlingom supruge Mišel. Pozive za ovaj skup upućuju kongresmeni, kongresni odbori ili senatori, a ne administracija, pogotovo ne predsednik SAD i (ne)pozivanje ne odražava stav SAD prema određenoj osobi ili zemlji.
Očigledno je neko to došapnuo Nikoliću i Vučiću, pa su samo iz tih razloga izostali masovni protesti u Srbiji. Tako će, dok Dačić & comp. fruštukuju u Vašingtonu i pogledom ganjaju Mišel Obamu, Toma & Aca moći sebi sebi da priušte užinu sa, recimo – Tadićem!
Makar to bile mrvice ostale iza Dinkića.
(Ovaj tekst je pisan 933. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
