„To je lepo, svaka čast, drago nam je što te to zanima, a od čega ćeš da živiš„, šokirao se odrasliji deo familije Homen kad je njihov sin Slobodan, napredni tinejdžer, saopštio da sebe, u bliskoj budućnosti, vidi kao arheologa, mada ne bi imao ništa protiv ni da sedne u fotelju sekretara Komisije za dodelu odlikovanja. Opredelili su ga za Pravni fakultet.
No, život je čudo. Kao već odrastao čovek, Slobodan Homen je, ipak, uspeo da uklopi gotovo sve puzle svoje dečačke mašte: postao je sekretar, ali državni, u ministarstvu pravde; uvaženi je član Komisije za tajne grobnice; a kao frontmen Komisije za utvrđivanje istine o smrti Dragoslava Mihailovića, pomalo se bavi i trajnom dečačkom opsesijom – iskopinama! Proučene su dve „Beograđanke“ arhivske građe; saslušano je preko 300 ljudi; kopalo se od Lisičjeg do Zubinog potoka; šuškalo se i o nekakvom skeneru za detektovanje moštiju… avaj, nema rezultata! Sve drugo je, kao u snu, već tu: i državni posao, i mesto sekretara, i članstvo u komisiji – jedino čiča Draže nema!
Opsednutost državnog sekretara Drazinim grobom teško da se može pravdati činjenicom da je Slobodanov deda, advokat Slobodan Subotić, bio deo tima odbrane Draže Mihailovića. Nategnuto deluje i teza da je ovaj nekadašnji studentski bundžija podlegao uticajima „delegata“ konzervativne građanske opcije koji su opsednuti idejom o nacionalnom pomirenju. Pre će biti da ovaj državni službenik sa reputacijom „otporaša“ samo dobro radi posao za koji je, ispred stranke, delegiran. Verujem da je Homenu vreme saveznik. Iskopaće njega Sloba! I tom poslednjom puzlom tinejdž mašte obezbediti sebi besmrtnost. Ne držite me za reč, ali, ako do tog arheološkog otkrića ikad dođe, taj datum će najaviti predstojeće izbore.
I kad se otkopavaju i kad se zakopavaju zemni ostaci, ovde se od smrti prave – političke maškare. O odnosu Srba prema smrti, više od ičega govori nekrofilska politička doskočica: „Gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje“! To kapitalizovanje smrti, ne geografsko već političko; ta zloupotreba konačnog prekidanja nečije životne funkcije; leševi kao odskočna daska – gotovo da su postali deo ovdašnjeg folklora.
Treba li podsećati na Đinđićevo ubistvo?! Na sahranu Slobodana Miloševića?! Ili na upokojenje Gojka Stojčevića koje pored dostojanstvenog oproštaja običnih ljudi od svog patrijarha prati i „gostovanje“ predsednika države na zasedanju Svetog sinoda SPC; Vladina preporuka privrednicima i školama o neradnim danima; lokalno-regionalno nadmetanje u odbrojavanju dana žalosti; ulizička cenzura (čak „zabavnog“ HRT-a) srpskih kablovskih emitera?!
Kao i uvek kad je smrt u fokusu srbijanske javnosti, tu je negde i Tomislav Nikolić. Da čovek pomisli da je sam njen agent.
U srbijanski parlament ušao je kao direktor kragujevačkog „Gradskog groblja“. „Blagošću u govoru“ širio je patriotizam na ratištima i mračnom i destruktivnom retorikom dizao „mirnodopski“ rejting radikalima. Bio je neprikosnoveni čuvar i izvršilac Šešeljevog „testamenta“. „Nije mi žao što je ubijen, šta sad?“, osvrnuo se na likvidaciju Slavka Ćuruvije. „Ako neko vidi Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pre smrti imao problem sa nogom“, poručio je uoči ubistva premijera Srbije. Sa odra Slobodana Miloševića pozivao je socijaliste da „zbog ponižavajućeg odnosa“ glede sahranjivanja posmrtnih ostataka njihovog predsednika, pridruže radikalima i sruše Koštuničinu Vladu: „Ako su pošteni i verni, nije sramota pozivati se na Miloševića, jer bi i on, da je živ i gleda ovo, rekao: „Ruši Vladu!“ Gotovo da je i sam poverovao u dil sa smrću: „Znate šta je rekao Branislav Lečić kad je ubijen Đinđić? Da se ispita da li sam vidovit, ili umešan u ubistvo. Pošto ne može niko da me optuži za Miloševićevo ubistvo, a ne videh da su uspeli da me vežu ni za jednog od onih koji su ubili Đinđića, možda sam i vidovit“.
Pokazalo se, međutim, da ponekad zakažu i „duhovitost“ i „vidovitost“ Tomislava Nikolića.
„Nebo se od juče raduje, a nama su ostale ove naše tuge, pa i trivijalne, koje vlast u tom danu koristi da nas još više rastuži“, razočarano je konstatovao u Skupštini Srbije prebacujući vlastima da je odavanje pošte patrijarhu Pavlu, minutom ćutanja, „odrađeno“ – bez kvoruma!
U svojim analizama Erih From je nekrofilni karakter prepoznavao u osobama koje imaju sledeća svojstva: retko se smeju, govore hladno i monotono, vole tamne boje, arogantne su, a u političkom pogledu imaju ultrakonzervativne, rigidne stavove.
Kao da je „nišanio“ ovog našeg savremenika koji već dve decenije svoj um razvija u destruktivnom pravcu i koketira sa političkom nekrofilijom.
Naravno da Nikolić nije individualni fenomen političke nekrofilije u Srbiji. On, samo, jeste najindikativniji.
Još je mnogo onih zbog kojih se mudrim mogu nazvati reči: „Ima onih, koji su ostali u životu, koje treba više oplakivati“!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
