… da tih par stotina frejmova, gde se pojavljuje natpis „Šešelj“, naknadno nisu nestali iz „događaja“: majstori su taj smešni detalj – izbrisali.

Baš kao što su, tokom celog dana, uz pomoć svih svojih toaletoida i WC televizija falsifikovali stvarnost.

Preko njih Srbija nije imala prilike da sazna da su privatni prevoznici otkazivali zakup autobusa rezervisanih za put do Beograda; da je suludi gradski Iznogud, usred kišnog dana, naredio da se uključe „prskalice“ koje su vodom natapale već gotovo blatnjav park preko puta Skupštine; da komunalna inspekcija nije dozvoljavala montiranje mobilnih toaleta; da je zgrada Skupštine, umesto središta demokratije, tog dana postala trezor Žandarmerije opremljene za razbijanje demonstracija…!

Preko njihovih ružičastih „dronova“, čiji kapacitet baterija je, kako je vreme odmicalo, bio sve veći, saznavali smo da broj ljudi u protestu nikad nije prešao 7.500, naprotiv, opadao je; preko njihovih bolesnih izveštača informisani smo da se učesnici protesta „alkoholišu i zapišavaju parkove“; preko njihovih napaljenih medijatora i anal(n)itičara edukovani smo kako iz centra prestonice odzvanjaju psovke, uvrede i pozivi na nasilje; preko njihovog ministra obavešteni smo da je preuzvišeni hteo da se obrati građanima, ali je odustao „zbog malog broja prisutnih“!

Ogroman je broj onih kojima je put do vođinog prkna važniji od puta istine. No, čak i ti brojni, koji danas sa trase istine skrenu ovom drugom trasom, i na ovakav način svedoče o vremenu koje živimo.

A o istini svedoče TV N1 ili Danas, recimo, koji je u nedelju profesionalno „izbacio“ vanredno izdanje posvećeno protestima u Beogradu.

Jedno drugo vanredno izdanje svojevrsni je primer kako osim „živih istina“ ima i laži koje bi da zažive kao istina.

„Radimo, radimo! Dolazite, kucajte… Donosite slike! – bilo je posve jasno da ćemo raditi vanredno izdanje za nedelju. – Da, vanredno izdanje! Odmah. Nema čekanja. Nema druge prilike – hrabrio sam saradnike i sebe“, beleži u svojoj autobiografiji, dvadeset osam godina posle 9. marta 1991, Manjo Vukotić, jedno od najvećih imena srbijanskog novinarstva.

„Doneo sam drugu važnu odluku: vanredno izdanje štampati na malom formatu“, piše malo dalje Vukotić, i beleži kako u nedelju dolazi na posao, a ispred zgrade – dvadeset metara dug red ljudi koji čekaju da kupe Borbu:

„I sada čujem taj aplauz čitalaca! Radosnica je skliznula niz obraz“, priseća se Manjo.

Činjenica je da je Vukotić doneo „drugu važnu odluku“ o malom formatu vanredne Borbe, ne mogu baš ništa svedočiti o „radosnici“, ali pouzdano znam da je „prvu važnu odluku“ o vanrednom izdanju, doneo – Ivan Mrđen, direktor Borbe, a ne Manjo.

Kad je protest već odmakao, Mrđen je iz Deska Borbe okrenuo kućni broj (tada se tako komuniciralo) glavnog i odgovornog urednika Vukotića sa banalnim pitanjem:

„Šta radimo sad?“

„Ostajemo pri dogovoru od petka. Zvaću ljude da pojačamo ekipu za sutra…“, bio je Vukotićev odgovor, koji se Mrđenu nije dopao. U prisustvu većeg broja samoinicijativno okupljenih novinara (urednici su se pojavili tek kasnije), direktor je uredniku u slušalicu rekao sledeće:

„Slušaj, odoh u Grgeč da ručam, zvaću redakciju za dva sata: ne budeš li u Borbi, ja ću s ljudima napraviti vanredno izdanje, a ti, pretpostavljam, znaš šta to znači?!“.

Manjo je znao šta to po Statutu znači (smenu), Ivan nije imao potrebe da zove redakciju i Borba se sutra pojavila na kioscima.

Nema, znam, opšte koristi od ovog svedočenja, ali meni je ono važno. Uz Grujicu Spasovića, mog prvog glodura, i Ivana Mrđena, mog večitog urednika, Vukotić je jedan od onih koji su imali presudan uticaj na moju karijeru. Hoću reći, drag mi je Manjo, ali mi je istina još draža.

Istine umeju da budu neprijatne, posebno po one koji se s njima ne mogu pomiriti niti ih demantovati.

U nedelju je podgorička Pobjeda objavila intervju koji je istoričarka Branka Prpa, partnerka Slavka Ćuruvije, dala Tamari Nikčević. Rečenica koja je presudila Ćuruviji, po njenom verovanju, glasi: „Podignite hašku optužnicu.“ Te tri reči ubijenog novinara bile su odgovor na pitanje američkih zvaničnika – „Šta da radimo s Miloševićem?!“.

„Pored Slavka i mene, toj večeri je prisustvovala i LJiljana Smajlović… E, sad, ne verujem baš da je neko od prisutnih zvaničnika Stejt departmenta pozvao Miloševića i preneo mu Slavkove reči“, svedoči Prpa u Pobjedi.

Nema nepotrebnih istina. Čak i one koje vređaju, bole i kobne su, dobro su došle. Hoću reći: nije mi draga LJilja, ali mi je istina još draža. I verujem da će, kao sveznalica i časni član Komisije za istraživanje ubistva novinara, inicirati i svedočiti rasvetljavanju ovih novih okolnosti, te skinuti mrlju sa svoje neupitno briljantne karijere.

P. S. Ovaj tekst pisan je tri dana nakon što su Vulin i Vesić stupili u odloženi štrajk glađu.