Miodragu Mikiju Vujoviću, odavno nije do filozofije. Makar se godinama nije izjašnjavao. Sve dok nedavno, preko jednog od kablovskih operatera, „palma“, sa sve opancima, nije zaigrala ono svoje čuveno kolo na starom kanalu: odlukom Vrhovnog suda Srbije, naime, TV Palma je vraćena u etar. Ponosni vlasnik TV Palma, balkanskog televizijskog endema, najavio je dugoročno trajanje, sa novim sloganom: „Televizija Palma – srpska, a svetska“ („Čak i da prihvatim da ovo nije originalno, mora se priznati da dobro zvuči“ – M.V.). Pouzdano se zna da će se nastaviti sa „kratkom formom informativnih emisija“; nepoznanica je hoće li emitovati sopstveni dnevnik, ali sasvim je izvesno da se rijaliti šou neće zapatiti u ovoj katedrali morala: „To prepuštamo drugome. Prvo ćemo da postavimo pitanje Tužilaštvu za ratne zločine zašto ne pokreće istragu protiv Ante Markovića, Veljka Kadijevića i Milana Kučana, koji su JNA opremili gumenim mecima u Sloveniji, zbog čega je poginulo 59 vojnika“!

Ima li nekog da se ne seća TV Palme – tog šarolikog TV koncepta, nedostojnog smisla i razbora, koji je obeležio devedesete?! Sapet u neskladu skučenosti u granicama Male Srbije i maštovito-intelektualne širine i dinamike kojoj je stremio, narod je 24 sata, gotovo 10 godina, buljio u program prve privatne televizije u Srbiji gde su dominirali: penisi i vagine; Braća Bajić i Mica Trofrtaljka; bele čarape i ljubičaste kravate; Milošević i Šešelj; bahatost i neukus; SPS i SRS; orgazmi i krici; patriote i izdajnici; Mikijeva zlatna hemijska i NATO… Pravi jedan galimatijas svačega i ničega, gledan, da ne grešim dušu, osim kad bi se pučanstvo, negde oko 19.30 h, selilo na RTS da malo uozbilji situaciju i intoksinira se i zadoji uobičajenom dozom „informacija“! Metafizik par excellence i gotovo alhemičar, Miki je Vujović prvi na ovim koordinatama genitalni svrabež upregao u ideologiju. Dnevne, folklorizovane oblike avangarde smenjivali su poponoćne trećerazredne kama sutra lekcije i vaginalne pustolovine, te je TV Palma, ubrzo po osnivanju, postala svojevrsni televizijski mama/tata servis. Zahvaljujući Mikiju, roditelji više nisu morali da brinu da li su im opijena i ispošćena deca, utrnulih desnica, na protestima ili u šetnjama.

Priznaje Miodrag Vujović, danas, ne bez ponosa, da su se u protestima 1996/97. godine studenti bunili što je TV Palma prenosila teniski turnir iz Australije u terminu porno filma: „Došla je njihova delegacija da me zamoli da vratimo te filmove u program. Naravno da sam istog trenutka uslišio njihove molbe“. Priznaje i da je izašao u susret radničkoj klasi, jednom, kad je pomerio emitovanje pornića sa jedan na dva sata. Poslušao ih je, vratio filmove u stari termin, nisu više umorni išli na posao.

Priznaje i da mu nije bilo ispod nivoa da lik Aleksandra Tijanića, onako, seljački, lično umontira na mesto aktera u jednom porno filmu i to emituje. Zbog tuče na suđenju obojica su osuđeni na zatvorsku kaznu ali ih kazamat nije dočekao. Priznaje i da „nikom nije služio“: „Sve njih sam na televiziju puštao zbog sebe, a ne njih“. A Šešelja, čije je „Radikalske talase“ patentirao, malo više je ugošćavao, ali samo iz želje „da tadašnji opozicionari mogu da uđu u direktan duel sa jednim potpredsednikom vlade“. Ovaj je, pak, savetovao potpredsedniku: „Nemoj više da diraš Mikija“! I nije.

Priznaje i da je jedan od osnivača SPS-a, ali ga Slobodan Milošević nije zbog toga zvao nudeći mu svoju potresnu ispovest u danima kad je spoznao da je odlazeći: „Onima koji se čude zašto je baš mene odabrao, mogu kažem samo ovo: bolji sam i pošteniji novinar od svih koji su mi u to vreme bili konkurencija. Ajde, čik, da neko od njih kaže da to nije tačno“!

Priznaje i da je, znajući još aprila 1998. da će Srbija biti bombardovana, kupio zlatnu hemijsku olovku, zarotirao je u rukama i pod parolom „Dođite, nećete se vratiti“, osipao baražnu verbalnu vatru po NATO, satima, danima, u nedogled: „Bog mi je dao sposobnost da gledam u kameru i bez podsetnika pričam, ako treba i dva sata“. Medlin Olbrajt mu je, tri dana pre nego će predati dužnost, lično opostila. Priznaje da i danas protiv Srba postoji zavera. Priznaje da ima velike ambicije sa ovim maštovitim projektom, velikim nacrtom, metaiskušenjem gotovo, koje neće preimenovati jer – „palma je simbol pobede“! Nad razumom, ili čemu već, Miki se nije odredio. Sve je, dakle, priznao, Miki Vujović! Ili gotovo sve?! Filozofija nema objašnjenje eventualnosti gde magarac priznaje da je magarac. Kako god – Bernar Kušner u Prištini, Vojislav Šešelj u Srbiji, TV Palma na velikim ekranima vaših „plazmi“… Bolja prošlost? Uživo!!!

(Ovaj tekst je pisan 989. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara Zorana Đinđića)