„Srbija je postala zemlja u kojoj je nebezbedno biti novinar, što je jasno prema alarmantnom broju napada na novinare koji nisu istraženi, rešeni ili kažnjeni ali i blaćenju u agresivnoj kampanji koju vode provladini mediji protiv istraživačkih novinara.“

„Srbija je jedina zemlja regiona koja beleži silazni trend na polju demokratije.“

„Srbija nije ostvarila napredak u oblasti slobode izražavanja u proteklih godinu i po dana, dok politički i ekonomski uticaji stvaraju rasprostranjenu autocenzuru.“

„Vlada se meša u slobodu medija kroz selektivne medijske subvencije i reklamiranje.“

„U novembru je premijer optužio tri istraživačka medija da rade za strane vlade u cilju destabilizacije zemlje.“

„U Srbiji je tokom 2017. godine ostvaren ‘ograničen napredak’ u smanjivanju disproporcije između obaveza Srbije na planu ljudskih prava i njene prakse na tom području.“

„Napadi i pretnje novinarima su nastavljeni. Reakcije vlasti su bile neadekvatne.“

„Provladini mediji protiv nezavisnih novinara vode kampanje blaćenja optužujući ih da su ‘izdajnici’ i ‘strani plaćenici’.“

„Novinari, kao i aktivisti za ljudska prava rade u neprijateljskom okruženju!“

Znam da bi mnogi izgubili opklade: rukopis i stil jesu moji ali ovo nisu moje reči.

Ovo su mišljenja, ocene i zaključci Reportera bez granica, Amnesti internešenala, Fridom hausa, Evropske komisije i Hjuman rajts voča.

Posebno me se dojmio slikoviti utisak Hjuman rajts voča: „Novinari, kao i aktivisti za ljudska prava, rade u neprijateljskom okruženju!“

Ja ću biti blag u izrazu: danas nije lako biti novinar u Srbiji.

U društvu u kom je etika degradirana do nivoa mane, u zemlji koju odlikuje atmosfera nezameranja, u sistemu u kome javna kritička reč nužno garantuje posledice, biti novinar nije preporučljivo.

Ali, Srbija je zemlja paradoksa – biti novinar jeste i čarobno lepo.

Pomalo je i ekskluzivno biti danas novinar u Srbiji: biti istinoljubiv i biti hrabar i zastupati javni interes u društvenom ambijentu kojim dominira virus straha, za koji smo mislili da je iskorenjen i suzbijen, skoro nepostojeći, znači biti različit od drugih.

Biti, danas, istinoljubiv i hrabar i zastupati javni interes, znači i prkositi normama društvene matrice.

Pustolove tog tipa, uglavnom književnike, glumce i slikare, koji su se raspusno suprotstavljali važećim normama i očekivanjima šire zajednice, onomad smo zvali – boemima.

Novinari, nažalost, odavno nisu umetničke duše, lepu reč je zamenila faktografija, novinarstvo staje tamo gde počinje umetnička kreacija.

Ostalo je nešto, međutim, što i dalje spaja umetnost i novinarstvo: to je domen univerzalnih istina.

„Gernika“ Pabla Pikasa, recimo, savršeno je upakovana vest. Maestro je naslikao faktografski izveštaj o onome što je nemačka vojska uradila tom baskijskom selu jednog aprila pre 80 godina. Slika sugeriše istinu. Kažu da je manjkom boja dočarao užas. Iz rama vrište zlo i očaj. Ničeg suvišnog nema. Mašta umetnika je ogolila surovost.

Nemački oficir u obilasku Pikasovog ateljea u Parizu zastao je ispred „Gernike“:

„Ovo ste vi napravili“, pitao je umetnika.

„Ne, to ste vi napravili“, hladno je uzvratio Pikaso i otišao da mašta.

Novinari nemaju pravo da maštaju. To i nije njihov posao. Presek činjenica je uvek bila najbogatija tačka novinarskog izražavanja. Nema iscrtavanja i docrtavanja. Nema boja i nijansi. Nema sugerisanja univerzalnih istina. NJihovo je da ogole stvarnost.

Vratiću vas još jednom na umetnički dojam Hjuman rajts voča o neprijateljskom okruženju u kom rade novinari!

Ovo što danas kao profesionalci i društvo živimo, jeste jedno jako ružno vreme. Ali to nije ni kijamet ni nevreme pa da možemo stati, negde se skloniti ili sakriti pod strehu i sačekati da prođe. Biti danas javno ravnodušan znači, pre svega, biti – sebičan, pa i nečovečan, ako hoćete.

LJudi koji će večeras izaći na binu Fakulteta dramskih umetnosti, da prime nagrade za istraživačko novinarstvo, koje Nezavisno udruženje novinara Srbije već 13. put dodeljuje u saradnji sa ambasadom Sjedinjenih Američkih Država, svako od njih je svojevrsni Pikaso a svaki od tih radova svojevrsna je „Gernika“!

Oni su umetnici činjenica!

Nisu u ovoj zemlji baš svi novinari poklekli.

Ima još onih koji vitlaju najmoćnijim sredstvo kojim raspolažu – činjenicama.

A onima ljubopitljivim, koji im kače etikete „stranih plaćenika“ i „izdajnika“ nonšalantno odgovaraju:

„Ne, to ste vi napravili!!

Vi ste rušili u Savamali, vi ste ugovarali strateško partnerstvo sa „Etihadom“, vi ste izmislili tetku iz Kanade, vi ste… Vi ste sve to!

Mi smo samo ‘nacrtali’ i ogolili činjenice.“

Mnogo toga se u novinarstvu promenilo – osim suštinskih pitanja: KO, GDE, KAD, KAKO, ZAŠTO.

Jedino kod nas imate i – ČEMU!

Istine radi, surove i sirove istine radi, eto – čemu.

To što smo okruženi onima koji preziru Istinu, Pravo i Pravdu nije i ne sme biti alibi da činjenice ustuknu pred komforom ćutanja.

To nam poručuju ovi ljudi večeras.

(Reč na 13. dodeli nagrada za istraživačko novinarstvo, koje dodeljuje Nezavisno udruženje novinara Srbije u saradnji sa ambasadom SAD)