Vladalac (1) 1

Ovo je lična karta Srbije danas.

Ne morate se udubljivati u priču o srbijanskom ministru odbrane Aleksandru Vulinu, koji ofira presretanje, da ne kažem špijuniranje komunikacije Dragana Šutanovca, jednog od svojih prethodnika, i Veljka Lalića, glodura Nedeljnika; ne morate znati detalje o zabranjenoj promociji knjige Predraga Pece Popovića (eeeeeeeej, Pece Popovića) u Vršcu; ne mora vas dotaći ni izjava predsednika Srbije da će država koju vodi platiti sve što crnogorski depandans Srpske pravoslavne crkve duguje vlastima u Podgorici…!

Da biste stekli sliku o Srbiji danas, dovoljno je samo se ovlaš osvrnuti na histerične reakcije vlasti i njenih trabanata na dokumentarni serijal koji je doneo priču o turbulentnoj političkoj biografiji Aleksandra Vučića i godinama njegove ne samo političke dominacije u Srbiji, trosatnoj emisiji „Vladalac“ koja, iako je Aleksandar Vučić glavni junak priče, nije samo saga o njemu: to je TV esej o pustoši koju prouzrokuje autokrata okružen oholim pojedincima u vrhu vlasti i društvenom sunovratu ljudi u čije ime oni vladaju.

Mene lično najviše je impresionirala potreba da gotovo svi koji su se priključili hajci protiv autora i sagovornika „Vladaoca“ govore o „četiri sata“, pazi sad, „nepatvorene mržnje“, „laži“, „obračuna“ iako je i poslednji idiot mogao da sabere minutažu dve emisije u ukupnom trajanju od – tri sata.

Drugi su pak izračunali da smo u emisijama o Vučiću, Vučića pomenuli 442 puta: dobro, nisu račundžije nekako došle do brojke 666.

Bilo je i onih koji su od kreativnog tima „Vladaoca“ (Sanja Lončar, Jovana S. Polić i moja malenkost) pravili srbijansku verziju nacističke propagandne dive Leni Rifenštal.

Iako to nismo hteli, „Vladaocem“ smo inspirisali omasovljenje SNS-a: supruga ubijenog kosovskog političara Olivera Ivanovića zvanično je postala član SNS-a, a gostujući na TV Pink, istog dana objasnila je da ju je na taj čin ponukao film „Vladalac“.

Vojvoda Vojislav Šešelj kaže da je istog jutra zvao Vučića da ga pita „koliko si platio Lekiću za onaj film“, a poslanik Vladimir Đukanović je izneo tezu da „obrnuto od onog što je imao nameru, Lekić je zapravo uspeo u tome da Vučića prikaže kao najvećeg mogućeg srpskog patriotu“.

Samo dan ranije isti taj Đukanović nazvao je autore i sagovornike „ljudskim fekalijama“, kandidujući „sanitarni otklon“ kao rešenje; njegov kolega iz poslaničkih klupa Skupštine Srbije evocirao je uspomene na Gebelsa, nesrećni Marijan Rističević se ostrvio na „albansku mafiju“ kao finansijere filma i tako u drugi plan gurnuo „udruženje tajkuna“, koje je kao sponzore kandidovao predsednik Vučić.

Jutarnji program režimskih televizija i državotvorni tabloidi utrkivali su se oko toga ko će sočnije da ukalja autore i sagovornike „Vladaoca“, tercirali su im gradonačelnik onog grada koji ima aerodrUm i ostale lokalne kabadahije, u trku su ušli Zoka Mihajlović, Acika Vulin, Neša Stefanović, Milenko Jovanov, Ivica Dačić… Parafrazirajući na svoj način pošalicu „Nisam ginekolog, ali mogu da pogledam“, priznao je: „Ne znam šta je unutra, ali kad vidim ko u svemu tome učestvuje i čemu to služi, jasno mi je šta je“, dodajući: „Nisu za Tita rekli bezveze – što je više kleveta i laži, Tito nam je miliji draži“; konačno, izjasnila se i premijerka, čudeći se kako se dokumentarcem naziva nešto gde „deset ljudi sedi u mračnoj sobi i sat i po vremena ogovara jednog mladića“.

Bespredmetno je objašnjavati da je „Vladalac“ samo dokumentovana i argumentovana naracija o uspesima i padovima gotovo osam godina najmoćnijeg čoveka u Srbiji, vođinom okruženju i perspektivama, njegovom grandioznom osećaju sopstvene važnosti, egzibicionističkoj želji za neprestanom pažnjom i divljenjem, zaokupljenošću fantazijama o neograničenom uspehu i nerealnim ciljevima, obuzetošću nadom da se rukovodi visokomoralnim principima, ubeđenjem da je ono što je dobro za njega dobro i za državu i čvrstom verom da nacionalni interes i nacionalna bezbednost zavise samo i isključivo od njega i njegovog opstanka na vlasti.

I da, bez obzira na to što je Aleksandar Vučić glavni junak ovog serijala, „Vladalac“ nije samo zapis o njemu već i tužna priča o pustoši koju prouzrokuje autokrata okružen oholim pojedincima u vrhu vlasti i društvenom sunovratu ljudi u čije ime oni vladaju.

Ako neko uporno tvrdi da je geslo „Sto muslimana za jednog Srbina“ istrgnuto iz konteksta ili da nikad u Glini nije pominjao Veliku Srbiju, a ti objaviš video-zapis kojim ga demantuješ, ne možeš takvu osobu baš nazvati – istinoljubivom.

Zapravo, možeš ako pripadaš muljevitom profesionalnom talogu u kojem se brčkaju Dragan J. Vučićević, Milomir Marić, Predrag Sarapa, Dea Đurđević, Goca Uzelac, Vasilije Popović, Saša Milovanović, Ištvan Kaić ili Marko Matić ili ako si na platnom spisku Vučićevih omiljenih subvencionisanih anal(n)itičara, poput Nebojše Krstića i Dejana Vuka Stankovića, ili pak pripadaš soju iskompleksiranih bezrazumnika tipa Miodraga Zarkovića koji u nedostatku argumenata poteže – istorije bolesti.

(Nastaviće se)