Pošao sam da kupim cigarete i pred samom trafikom ustanovio sam da nemam dovoljno para.
– Bože, da mi je još 100 dinara – pomislio sam spontano.
Tada mi je pogled pao na trotoar.
Tamo se sijala novčanica od 2000 dinara!
Pogledao sam levo-desno, nikog nije bilo u blizini.
Munjevito sam se sagao i zgrabio iznenadni poklon.
Odmah sam kupio dve kutije cigareta i bio iskreno srećan.
Međutim, nisam mogao tek tako da pređem preko ovog božijeg dara.
Otišao sam u crkvu da zapalim sveću.
Crkvenjak me je podozrivo gledao kad sam zatražio najveću sveću koju ima.
– A za šta vam je to – priupitao me dok mi je davao porudžbinu.
– Želim da se zahvalim bogu na jednom čudu! – otkrio sam mu tajnu.
– Lepo – zaključio je crkvenjak. – Ali kad već palite… valja da se zapale sveće i za svoje najmilije…
Kupio sam još deset sveća.
– …i za mrtve…
Nakupovao sam prilično sveća i spremao se da krenem.
– Gospodine – obratio mi se crkvenjak. – Ako je baš veliko čudo… valja se da stavite prilog na ikonu Jovana Čudotvorca… i da date prilog za novi hram… tamo u kutiju…
Poslušao sam savet.
Na izlazu iz crkve naleteo sam na svog protu Svetozara.
– Pa gde si ti, Srbljanoviću, nigde te nema… Baš sam te juče tražio da se dogovorimo kad da svetimo vodicu… Mogao bi sad da mi platiš kad si već tu… A izvini što moram da te podsetim… ostao si mi dužan i za slavski kolač i koljivo… i za pomen tvome dedi…
Nisam imao kud. Dao sam popu sve preostale pare. I još sam mu ostao dužan…
Na izlasku iz crkve sam se prekrstio i pomislio: Bože, pomozi… da između mene i tebe nema posrednika!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
