– Bože, da mi je još 100 dinara – pomislio sam spontano.

Tada mi je pogled pao na trotoar.

Tamo se sijala novčanica od 2000 dinara!

Pogledao sam levo-desno, nikog nije bilo u blizini.

Munjevito sam se sagao i zgrabio iznenadni poklon.

Odmah sam kupio dve kutije cigareta i bio iskreno srećan.

Međutim, nisam mogao tek tako da pređem preko ovog božijeg dara.

Otišao sam u crkvu da zapalim sveću.

Crkvenjak me je podozrivo gledao kad sam zatražio najveću sveću koju ima.

– A za šta vam je to – priupitao me dok mi je davao porudžbinu.

– Želim da se zahvalim bogu na jednom čudu! – otkrio sam mu tajnu.

– Lepo – zaključio je crkvenjak. – Ali kad već palite… valja da se zapale sveće i za svoje najmilije…

Kupio sam još deset sveća.

– …i za mrtve…

Nakupovao sam prilično sveća i spremao se da krenem.

– Gospodine – obratio mi se crkvenjak. – Ako je baš veliko čudo… valja se da stavite prilog na ikonu Jovana Čudotvorca… i da date prilog za novi hram… tamo u kutiju…

Poslušao sam savet.

Na izlazu iz crkve naleteo sam na svog protu Svetozara.

– Pa gde si ti, Srbljanoviću, nigde te nema… Baš sam te juče tražio da se dogovorimo kad da svetimo vodicu… Mogao bi sad da mi platiš kad si već tu… A izvini što moram da te podsetim… ostao si mi dužan i za slavski kolač i koljivo… i za pomen tvome dedi…

Nisam imao kud. Dao sam popu sve preostale pare. I još sam mu ostao dužan…

Na izlasku iz crkve sam se prekrstio i pomislio: Bože, pomozi… da između mene i tebe nema posrednika!