– Tata, voliš li ti Ruse? – upitao me je iznenada.

Nisam očekivao ništa slično.

– Pa… ovaj… mislim… ne znam baš… da li ih volim. Nisam razmišljao o tome… Ali… mislim… Rusi su okej… Nemam ništa protiv… simpatični su…

– Miškov tata voli Ruse! – nastavio je mali. – Išao je da dočeka njihovog predsednika!

Deca svašta znaju.

– Pa… lepo – zaključih. – Blago njemu kad je za to imao vremena…

– A jesu li Rusi naša braća? – ponovo me je iznenadio mali.

– Pa… šta znam… nemam pojma… ko će ga znati…

– Miškov tata kaže da su Rusi naša braća – obavestio me je mali.

– Sine… ovakva je situacija, po mom mišljenju. Tvoj strika Marko, to je moj brat. A naš Nemanja, to je tvoj brat. Tako da nijedan Rus nije ni moj ni tvoj brat. Mi već imamo svoju braću. Jel’ to jasno?

Mali je klimao glavom sa razumevanjem i izgledalo je da je diskusija završena.

– Žao mi je Miškovog tate… – iznenada reče mali.

– Što ti je žao, sine?

– Pa nekako… to je baš tužno… Sigurno Miškov tata nema braću.. Pa moraju Rusi da mu budu braća…