Ja lično, sve sam probao. Kopriva, maslinovo ulje, med i cimet, ricinusovo ulje, sirće, žumance, čičkovo ulje, ruzmarin… Najgore je bilo sa belim lukom… Morao sam da uzmem bolovanje i nisam smeo da izlazim iz sobe… Smrdelo je do neba, pa sam morao da prestanem sa terapijom zbog peticije kućnog saveta.

I na kraju sam se potpuno predao i odustao. Ali sam bio toliko smešno ćelav, sa nekakvim paperjem po glavi, da sam odlučio da se obrijem do glave. Jeste da sam sada morao da brijem mnogo veću površinu od lica, ali makar više nisam bio komičan.

A onda je to počelo.

Ako bih stao u red u prodavnici, svi bi se samo razmakli bez reči da me propuste.

Ispred trafike su me svi puštali preko reda.

U saobraćaju su potpuno prestali da mi sviraju u znak protesta ili pokazuju srednji prst.

Gde god dođem, odmah su mi ustupali mesto.

U kafani su dizali druge goste da bih ja imao da sednem.

Saobraćana policija me je puštala sa izvinjavanjem.

A čekala su me nova iznenađenja.

Jednom sam zaustavio čoveka na ulici da ga pitam koliko je sati, a on je bez reči izvadio novčanik i dao mi pare.

Kad bih ušao u neki lokal, odmah mi je prilazio gazda i bez reči davao novac.

Ekspresno sam izabran za predsednika sindikata i kućnog saveta.

A dobio sam i poziv da pomažem Vladajućoj stranci prilikom lokalnih i parlamentarnih izbora.

I mogu da kažem da je meni ćelavost promenila život.

Zaista se zahvaljujem kolegama obrijanim do glave koji su se izborili za tako dobru reputaciju…