– Ove knjižurine će morati napolje! – bila je jasna i nedvosmislena žena. – Tu će biti dečija soba!

– Baka je obožavala knjige… – nešto sam se rastužio.

– E pa… šta da radimo – žena nije delila moju sentimentalnost – takav je život! Knjige napolje!

Nekako mi nije bilo prihvatljivo da bacam knjige.

Otišao sam u srednju školu u kojoj je baka do penzije radila kao profesor književnosti.

– Ma ‘ajte, molim vas, gospodine! – neprijatno sam iznenadio direktora škole. – Tolike knjige! Nemamo mi to gde… Naša biblioteka je već krcata knjigama… A verujte, ne znam ni šta će nam… Današnja deca uopšte ne čitaju knjige…

Otišao sam u Gradsku biblioteku.

– Lepo je to što želite da nam poklonite tolike knjige – bio je sasvim ljubazan upravnik biblioteke. – Ali sad bi mi to trebalo sve da popišemo, pa da zavedemo u registar, pa da sortiramo, pa da ubacimo u kompjuter, pa da pravimo nove police… A počeli su odmori, bolovanja, porodiljska…

Otišao sam u Crveni krst.

– Knjige?! – šokirao sam neku mladu službenicu. – Pobogu, gospodine, odakle vam ta ideja?! Ovde se donose garderoba, cipele, hrana… Nešto što nekom treba i može da posluži… Kome trebaju stare knjige!?

Vratio sam se kući prilično utučen, i upoznao ženu sa situacijom.

– Pa znaš šta?! – imala je ona ideju. – Ne moramo mi, ako baš toliko nećeš, da bacimo knjige… Ali, na primer, možemo da ih ostavimo pored kontejnera… Kao sa starim nameštajem i starom garderobom… Pa onda lepo, kome treba, on ih uzme…

To je zvučalo prilično prihvatljivo. Uskoro sam sve knjige uredno složio pored kontejnera.

Već sledećeg dana nije bilo više nijedne.

– Draga, zamisli – želeo sam da iznenadim ženu. – Već su uzeli sve bakine knjige!

Žena je mrzovoljno podigla pogled sa sudopere.

– Ko bi rekao… Već počela grejna sezona…