„Izgleda da sam malo zadremao u toku pregovora sa Albancima oko Kosova…“ – proletelo mu je kroz glavu.

Tada je iza govornika ugledao srpski grb, osvrnuo se oko sebe i shvatio da se nalazi u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Odmah je digao ruku i zatražio reč.

– Kakav je to način! – odmah je povisio glas kad je došao za govornicu. – Zašto se u srpskoj skupštini uopšte govori albanski? I ko je uopšte ovaj Albanac? I ko ga je uopšte pustio u srpsku Skupštinu!?

– Gospodine iz opozicije! – prekinuo ga je predsedavajući Skupštine sa naglašenim mađarskim akcentom – Moraću da Vam izreknem javnu opomenu! Kakvo je to ponašanje, molim vas lepo?! Upravo ste čuli izlaganje našeg novog premijera, koji je obrazlagao program nove vlade! Vama očigledno još nije jasno da ste izgubili na izborima i da je pobedu odnela koalicija okupljena oko Ujedinjene albanske partije Kosovo je Srbija. Upravo je formirana koaliciona vlada Albanske, Mađarske, Bošnjačke, Rusinske, Slovačke, Bunjevačke i Romske stranke. A niko vama iz srpskih stranaka nije kriv što ste na izborima imali 27 odvojenih izbornih lista… Pa je samo vaša partija prešla cenzus…

– Ali – bio je potpuno zgranut predsednik – otkud sad Albanci na izborima u Srbiji?!

– Šta je s Vama, gospodine? – Predsedavajući je zvučao malo zbunjeno. – Pa zar je moguće da se Vi ne sećate istorijskog dogovora? Kada su se građani Srbije albanskog porekla sa Kosova najzad uključili u politički život Srbije, formirali svoju stranku i evo… imali najviše glasova na vanrednim izborima. To je demokratija, gospodine. Tako da je sada na vlasti koalicija koju predvodi Ujedinjena albanska partija Kosovo je Srbija, a premijer je jednoglasno izabran etnički Albanac… Ali to ko je koje nacionalnosti danas u Srbiji više nije bitno… Mi smo sada deo evropske porodice i kod nas važe evropski standardi…

… Predsednik se prenuo iz sna. Sa govornice je neko upravo govorio na albanskom.

– Nema potrebe za daljim debatovanjem! – prekinuo je govornika. – Gde treba da se potpiše da Kosovo nije Srbija?