Sreo sam prijatelja Ranka.
– Šta radiš, burazere?, pitao sam reda radi.
– Ništa!, kao iz topa odgovori Ranko. – I mogu ti reći, brate, super se osećam! Pre podne kafica, šetnjica, novine. Pa onda malo do kladionice, pivce, druženje. Popodne skoknem na pecanje sporta radi. A uveče, kafana! Da vidiš što ima zgodnih pevaljki…
Zvučalo je fenomenalno.
– Otpremnina, brate, socijalni program!, pojasnio mi je prijatelj. – Čim su ponudili u mojoj firmi, ja prvi prihvatio! I oslobodih se bede! A lova od otpremnine u banci, samo raste!
Sledećeg dana sam se i ja prijavio za otpremninu. Gazda jedva dočekao.
Odmah sam dobio pare. I naravno, otkaz.
Pare mi je već na vratima oduzela žena i upotrebila za vraćanje brojnih dugova.
A ostatak podelila deci.
Nekoliko dana sam šetao i šetao , ali nisam imao para ni za pivo ni za kladionicu.
Čak ni za novine.
Posle prve nedelje došetao sam da se prijavim na Tržište rada.
U zagušljivoj čekaonici na klupi ugledao sam prijatelja Ranka.
– Zar ti nisi u kladionici? Ili na pecanju?!, čudio sam se susretu.
Ranko nije izgledao posebno raspoložen.
– Ma kakva kladionica, kakvo pecanje, brate! Blejim ovde već mesecima!
Pao mi je mrak na oči.
– Pa ti meni napriča bajke o lepotama otpremnine, i vidi šta si mi napravio! Pa što me prevari, burazere!?
Ranko je samo slegao ramenima.
– Ovde je tako dosadno, brate. A nikoga ne poznajem…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
