Pevanje 1

U svakom slučaju, tek što sam tog jutra izašao iz kupatila, neko je zazvonio pred vratima.

Dva policajca.

– Gospodine Srbljanoviću, dobili smo protiv Vas prijavu zbog remećenja kućnog reda. A pošto Vam se to često ponavlja, moraćete da pođete sa nama!

U stanici me je dočekao mlad inspektor.

– Da li je istina da Vi često pevate? – odmah je prešao na stvar.

– Pa… zapevam ponekad u kupatilu – odmah sam priznao. – Ali nije to mnogo glasno…

– Znači, Vi odmah priznajete krivično delo? – iznenadio sam inspektora.

– Ovaj… kako mislite… krivično delo… – bio sam totalno zbunjen. – Ja istina pevam ponekad u kupatilu… ali ne vidim… kakvo je to sad krivično delo?

– Ne vidiš! – iznenada se proderao inspektor. – Ti ne vidiš?! Tebi je normalno da pevaš u momentu kada… traje epidemija! Kada naši građani… umiru! Kad je samo juče bio zaražen 2.561 građanin, na respiratoru je bilo 145 građana… a preminulo je 26?! I dok naš narod strada na Kosovu… u vreme kad  nam je umro patrijarh… u trenutku kad je emitovan film o genocidu nad Srbima, u periodu kada traju neprekidni napadi na našeg voljenog predsednika… Ti pevaš?! Tebi je do… pesme!?

– Ali… gospodine inspektore… – pokušavao sam da se opravdam – ja sam pevao… onako… slučajno… iz navike… u četiri zida… Ja stvarno nisam hteo nikoga da uvredim…

– Ama, ti pevaš, čoveče, non-stop! – ponovo se prolomio inspektor. – Imamo bar deset prijava protiv tebe ovog meseca! Da ne pominjem što je naš krizni štab za borbu protiv epidemije procenio da se pevanjem najbrže   prenosi virus i strogo je zabranjeno pevanje na javnom mestu i u kafanama! Ne zna se da li ti je veća krivica što pevaš ili što prenosiš viruse!

– Ali… ja sam bio potpuno sam u kupatilu – pokušao sam da eliminišem makar jedno krivično delo. – Ja pevam isključivo kad nikog nema…

– Da, bio si sam trenutno! – ponovo sam iznervirao inspektora. – Ali posle tebe, brajko moj, u to tvoje kupatilo ulaziće tvoja deca, pa tvoja žena, pa stara majka… Ti si njih, bre, svojim pevanjem verovatno do sada već sve zarazio!

Ideja da je moje pevanje napravilo takvu štetu toliko me je pogodilo,  da više nisam mogao da se kontrolišem.

Počeo sam da plačem kao kiša.

– Gle… ti plačeš? – iznenadio sam inspektora, i nekako ga oraspoložio. – Vidi ti njega… plače! E, tako treba! To je… u redu. ‘Aj sad… beži kući,  slobodan si…