Otkad sam otvorio privatnu radnju, radio sam danju i noću. Nisam ni slutio koliko je to naporan posao. Te nabavi ovo, te nabavi ono, te trči tamo, te trči ovamo, non-stop obaveze. I pogodilo se da mi je stigla neka silna roba baš na moju Krsnu slavu, Jovandan. Posao nije mogao da čeka, pa sam morao da radim celog dana.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Uveče, kad sam se vratio kući i seo da večeram, neko je zazvonio na vratima. Pogledao sam kroz špijunku: dva policajca! Počeo sam da se preslišavam da nisam negde pogrešio, ali znao sam da je sve u redu. Uredno sam vodio knjige, prijavio porez, nisam imao čega da se plašim. Otvorio sam vrata.
– Jesi li ti trgovac Petar Petrović?
– Jesam – kažem.
– Moraćeš da pođeš sa nama!
Šta sam mogao, uzeo sam kaput, pozdravio se sa ženom i pošao. Ali mi nije bilo svejedno.
– Možete li mi reći o čemu se radi? – priupitah usput, reda radi.
Policajci su, normalno, ćutali.
Kad smo došli u njihovu stanicu, uveli su me u neku sobu prepunu slika manastira i svetaca. Tu sam sačekao dolazak inspektora.
– Ti si Petar Petrović? – odmah mi se obratio inspektor.
– Ja sam.
– Pa, dobro, Petroviću, šta ti je to trebalo?
– Koje?
Inspektor je napravio uobičajenu psihološku pauzu, otvorio fasciklu, nešto počeo, kao da čita, pa se opet okrenuo ka meni.
– Dobro, Petroviću, šta ti je ovo trebalo?
Bilo je glupo da opet nešto pitam, pa sam odlučio da sačekam. I on je nešto čekao.
Ja sam se onda, ipak, odvažio.
– Inspektore, o čemu se radi? Ja ne znam zbog čega ste vi mene…
– Nisam ja za tebe inspektor! – proderao se inspektor. – Vidi ti njega! Ja sam za tebe Gospodin inspektor! Jasno?!
Zanemeo sam.
– Vidi ti njega! Možda bi ti mene radije nazvao Druže?! A!? To bi ti radije, znam ja takve ptičice! Ali nema više drugova, gospodine Petroviću. Nema drugova! Žao mi je! Prošla su ta vaša vremena, hvala Bogu – tu se on prekrstio.
– Izvinite, gospodine inspektore – pokušao sam da smirim situaciju – malo sam se zbunio…
– Vidim ja da si se ti zbunio, i to ne malo nego mnogo!
Inspektor je nešto pribeležio u fasciklu, onda opet počeo da kupusa papire. Kada sam već mislio da je zaboravio na mene, iznenada se proderao.
– Što ti danas nisi slavio svoju slavu?!
– Moju slavu…? Pa, slavio sam je…
– Ne laži! Ne laži, sve ovde piše! Danas ti je bila slava, a ti si ceo dan radio, slavu nisi slavio, u crkvu nisi išao, sveću nisi zapalio… Sve znamo!
– Dobro, danas sam imao mnogo posla… Ali ja uvek slavim svoju slavu…
– Ne vredi ti da vrdaš. Ti danas nisi slavio svoju slavu!
– Ja slavim na svoj način…
– Na svoj način?! Pa ne može da se slavi slava, Petroviću, na svoj način! Zna se kako se slava slavi!
Sa njim se više nije vredelo preganjati.
– Ćutiš? Znači svestan si svoje krivice!
– Kakve sad krivice?
– Krivice, Petroviću, velike krivice. Ti nisi slavio svoju slavu, čoveče!
– Ja bih vas molio, gospodine inspektore, da mi kažete zbog čega ste me uopšte zvali, pa da idem kući…
– Ti bi kući?! Gospodin bi kući?! E, pa, dobro, ako gospodin žuri, treba samo da potpiše priznanje, i gotova stvar.
– Kakvo priznanje?
Inspektor je uzeo jedan od mnogih papira.
– Ovako: priznajem da nisam slavio svoju slavu svetog Jovana Krstitelja, i da nisam obavio nijedan za tu priliku predviđen crkveni obred.
Već dovoljno iznerviran, potpisao sam papir, pozdravio gospodina i otišao kući.
Nije prošlo ni sedam dana, stigla mi je plava sudska koverta. A u njoj presuda.
„Zbog drastičnog kršenja srpskih običaja, nepoštovanja srpske tradicije, nipodaštavanja srpske pravoslavne crkve, vređanja pravoslavnih verskih osećanja građana i omalovažavanja svetog Jovana Krstitelja, trgovac Petar Petrović se isključuje iz srpskog naroda, bez prava žalbe.“
Potpis nečitak.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
