Ali ispostavilo se da nije sve potpuno predvidivo.

Jedno jutro dođoše mi predstavnici sindikata, i to prilično nadrndani.

– Gospodine direktore, Predsednik je na televiziji rekao da je prosečna plata u Srbiji skoro 500 evra. A kod nas u preduzeću nije ni 300!

– Ko kaže da nije ni 300! – morao sam da se suprotstavim.

– Mi kažemo! – povikaše radnici. – Evo pogledajte naše odsečke od plata! Niko od nas nema više od 300 evra! A neki nemaju ni 200!

Moralo se nešto hitno preduzeti.

– Gospodo radnici, problem je u tome što vi niste dobro razumeli našeg Predsednika! On uopšte nije pominjao pojedinačne firme i pojedinačne lične dohotke, nego je on vizionarski govorio o prosečnoj plati cele naše zemlje…

– Šta nas to briga! – zagrajali su radnici. – Hoćemo i mi da imamo toliku platu!

Postalo je baš napeto.

– Dobro, za početak, najbolje je da pozovemo nekog stručnjaka!

Uskoro se doveli Micu iz računovodstva.

– ‘Ajde ti, Mico, reci svojim kolegama, šta je to prosečna plata?

– Pa… ovaj… – počela je da muca Mica. – To je… kako bih rekla… srednja vrednost… između najniže i najviše…

– E pa, gospodo radnici, čuli ste šta kaže Mica. Srednja vrednost! Dakle dajte joj sada svi vaše odsečke od plata, pa da izračuna!

Dok su sindikalci skupljali svoje odsečke, ja sam iz kompjutera izvukao izveštaj o svojoj plati, sa funkcionerskim dodatkom, bonusom, dnevnicama i putnim troškovima, i priložio na računanje.

Ispostavilo se da je po Micinom računu, kad se sve sabere i podeli, prosečna plata nas prisutnih bila mnogo veća do 500 evra.

Radnici su bili zabezeknuti.

– Eto vidite! Mi ovde smo već prestigli srpsku prosečnu platu! – likovao sam ja. – A uskoro će i ostali! Zna Predsednik šta priča…