Kad nam je prvi put crkla, izređali su se svi mogući majstori, i ne mogu da otklone kvar.

Šta da radimo, pozovemo njihov ovlašćeni servis u Evropi i uskoro nam dođu dva majstora Japanca.

Jedno jutro, tek što su došli, ja pijem prvu kafu, dođe sekretarica Caca.

– Direktore, došli oni Japanci… Nešto su uznemireni i samo mrndžaju… I hoće odmah kod Vas…

Primim ja njih.

I stvarno, vidi se da im nešto nije po volji, sve pričaju uglas, i to na japanskom.

Jedva pređosmo na engleski.

– Gospodine direktore, mi ne želimo da učestvujemo u ovim vašim protestima! – najzad reče stariji majstor Japanac.

Ja se zabezeknuh.

Počnem da im objašnjavam da, istina, postoje kod nas nezadovoljni građani koji povremeno protestuju i šetaju ulicama, ali da to nije ništa opasno, da su to mirni protesti, i da su, uzgred budi rečeno, u međuvremenu potpuno prestali.

DŽaba ja pričam.

Traže Japanci da im ja izdam potvrdu da oni ne učestvuju u protestima, zbog svog poslodavca.

Šta da radim, napišem im ja potvrdu da oni redovno dolaze na posao, obavljaju svoje radne zadatke i ne učestvuju u večernjim građanskim protestima.

– Ne večernji! – povikali su kad su pročitali potvrdu. – Dnevni!

Ja pokušam da im ponovo objasnim da su protesti samo uveče, a ne danju, ali oni samo odmahuju rukom.

Onda stariji majstor priđe prozoru i pozva me da mi nešto pokaže.

Ulica kao ulica, gužva kao i obično.

– Nemoguće je da je ovoliko ljudi na ulici u radno vreme! – objasni mi Japanac razlog zabrinutosti. – Ovo je očigledno nekakav protest!

I dam ja njima potvrdu i za dan i za noć. Ko će razumeti te čudne Japance…