Radno vreme 1

Predsednik se posle spektakularnog nastupa na kongresu svoje Vladajuće stranke, gde da je puna hala dočekala i ispratili ovacijama, spremao da krene nazad u zgradu Predsedništva.

Tada mu je prišao vidno zabrinuti Ministar policije.

– Predsedniče, imamo izvestan… problem… Skupila se neka rulja organizovana od opozicije i blokirala je most… Pa ćemo morati… malo da sačekamo… dok se ne sklone…

– Nije to rulja! – ispravio ga je Predsednik. – To su, koliko se ja razumem, a tu sam ekspert, nekakve organizovane antidržavne demonstracije! Šta hoće ta banda?!

– Odmah ste ih provalili, Predsedniče – slagao se Ministar. – Javili su mi da traže da se otera strana firma kojoj smo obećali rudnik… Navodno će zagaditi životnu sredinu…

– Ma da li su te budale normalne!? – ponovo se iznervirao Predsednik. – Kakve oni bre imaju sa tim veze?! To je državna stvar, državni interes, to je davno završeno, pare uzete, podeljene… Ko je ikada raskidao posao koji je debelo naplaćen unapred!?

– Sve ste u pravu – samo je klimao glavom Ministar. – Ali nahuškala ih opozicija… i sad su u znak protesta kojekuda blokirali razne puteve a nama su blokirali most…

– A šta ti ovde uopšte radiš?! – ustremio se na njega Predsednik. – Ti bi trebalo kao ministar policije da predvodiš juriš policije na tu bezobraznu bagru, da pohapsite i namlatite koga treba, pa da idem kući…

– Tu ima mali problemčić – znojio se Ministar – Policija ne može da napada demonstrante kad su mirni… A ovi su načisto mirni… i samo stoje…

– Nije problem u njima nego u tebi! – vikao je besni Predsednik. – Ti si nesposoban! Ja sam naredio da se u policiju primaju samo naši članovi… I da si izvršio moje naređenje do sada bi cela policija bila u našoj stranci i sad bi izvršavali moja naređenja!

– Naravno da sam Vas poslušao, Predsedniče – pravdao se Ministar. – I stigli smo skoro do pola… ali ima još starih kadrova… drže se zakona kao pijan plota…

– Poenta je da si ti nesposoban i da nisi uradio šta sam naredio! – zaključio je rezignirano Predsednik. – Ali od tebe očigledno nema vajde… Nego, idi mi dovedi sve naše članove sa kongresa… Pa ćemo svi zajedno da probijemo tu blokadu i razjurimo te miševe! Pa kad vide koliko nas ima, razbežaće se kud koji!

Ministar je bio nepomičan i skamenjen.

– Šta je danas s tobom, budalo! – nije mogao da veruje Predsednik. – Šta tu stojiš „ko drvena Marija“! Zovi naše članove!

– Ovaj, trenutno… nema nikoga… – najzad je progovorio Ministar – Isteklo im je radno vreme…

Sad je Predsednik bio zabezeknut.

– Ama, šta ti to bulazniš?! Kako članovima stranke može da istekne radno vreme!?

– Predsedniče, sve su to… državni službenici… I kongres je bio… u njihovo radno vreme… A s obzirom da je prošlo 15h… njima je isteklo radno vreme… pa su svi otišli kućama…

– Aaaa, nećemo tako! – eksplodirao je Predsednik. – To će morati momentalno da se menja! Mi smo ozbiljna stranka! Od sada se svim članovima vladajuće stranke po potrebi uvode obavezna dežurstva!