Doktor nije umeo da mi objasni zašto se baš kod mene pojavila šećerna bolest. I to u dvadesetoj godini! Ta neobjašnjena nesreća me je naterala da, hteo – ne hteo, potpuno promenim način života. Razne dijete, injekcije, merenje šećera, šta se sme, šta se ne sme, pretvorilo se u moju svakodnevicu.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Od drugova sam odmah dobio novi aktuelan nadimak. Šećer. Duhoviti momci. A pored humora, posedovali su i nekontrolisani strah od bolesti, tako da su se sve ređe i ređe sa mnom družili. Nisam im to mogao uzeti za zlo, jer niko ne voli bolesnika u svojoj blizini. Organizovao sam se i nekako provodio vreme u samoći.
Nisam ni slutio da će neki potpuno bezvezan tek usvojen Zakon o bezbednosti saobraćaja promeniti moj život iz korena.
– Zdravo, Šećeru, stari prijatelju, šta mi radiš?
Zvao je Svileni, jedan uobražen naduvan snob, koji je razgovarao isključivo sa svojim naduvanim snobovima.
– Šta bih radio. Fiksam se insulinom.
– Ha ha ha – umirao je Svileni od izveštačenog smeha.
– Stvarno si provala! Nego, Šećeru, brate, jesi li slobodan večeras? Mislim, da li bi hteo sa mnom na žurku?
Snob Svileni zove MENE na žurku kod svojih snobova! To je bilo čudo neviđeno!
– Pa, ne znam… – počeo sam da vrdam onako zbunjen.
– Slušaj, ja dolazim po tebe i ja te vraćam, nemaš frke!
Na žurci se naravno točio samo viski, i moj novi prijatelj se uskoro „uradio kao majka“. A tada sam shvatio zašto je bio tako uporan da me povede.
– Šećeru, brate, evo ti ključeve od moje makine, pa ti vozi. Zajebane su ove nove kazne, a pošto ti ne smeš da piješ…
I tako sam za kratko vreme postao najomiljeniji drug svih vozača u mojoj okolini. Bukvalno su se otimali o mene. Ne zna se broja rođendanima, ispraćajima, žurkama i sedeljkama na kojima sam bio počasni gost.
Dobar glas se, valjda, daleko čuje. Zazvonio je telefon u nedelju po podne.
– Gospodin Šećer? – čuo se ozbiljan muški glas.
– Ja sam.
– Treba mi Vaša pomoć – nastavio je glas. – U sledeću subotu ženim sina jedinca i spremio sam veliko veselje. Ali ima jedan problem. Čuo sam za Vaš… slučaj, pa sam hteo da Vas zamolim, ako bi mogli, da mi bezbedno razvezete goste posle svadbe.
Spremao sam se da nešto sočno opsujem.
– Dvadeset evra po gostu – zaledio je moju psovku domaćin.
– Računajte na mene! – ispalio sam kao iz topa.
Dobar glas se, definitivno, daleko čuje.
Ubrzo sam zbog obima posla bio prinuđen da registrujem i firmu, originalnog naziva „Šećer trans“, u koju sam zaposlio neke momke uz prvi uslov da su dijabetičari. Posla ima preko glave.
A ovih dana se spremam da svratim kod mog doktora i da mu otkrijem misteriju zašto sam baš ja dobio šećernu bolest.
Da bih se obogatio!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
