Smisao 1

– Šta je to bilo sa tobom, Markoviću, pobogu brate? – jedva je progovorio Predsednik od iznenađenja.

– Doktori kažu… depresija – jedva je progovorio Marković tihim glasom.

– Auu, kako si se… promenio… – i dalje se čudio Predsednik. – Pa dobro, reci svome predsedniku… svome saborcu… šta ti se to strašno desilo… otvori dušu…

Iznenada je Marković počeo da plače.

– Dragi moj, voljeni predsedniče, ti znaš da sam ja s tobom od osnivanja naše stranke! I baš mnogo toga smo zajedno prošli… Ali sada, dragi moj, da budem iskren s tobom… ja sam se potpuno razočarao u politiku naše stranke! Ništa nije onako kako smo zacrtali, kako smo govorili, kako smo maštali dok smo bili opozicija… ništa ne liči na program naše stranke… Jednostavno ništa nije kako treba da bude!

– Pobogu brate, Markoviću, pa politika je… znaš već šta za nju kažu… Neke stvari koje smo želeli realno i ne mogu ni da se urade, a neke se više… kažu… nego što se stvarno… misle… ‘Ajde, bogati, šta si se tu rasplakao, mator čovek!

– Ali predsedniče… ništa nije kako smo hteli! Nema ništa od našeg demokratskog opredeljenja, nema ništa od Kosova… nema ubrzanog  ekonomskog razvoja, nema ništa od boljeg standarda… nema ništa od ljudskih prava… slobode medija… pravne države… nema ništa od ulaska u Evropsku uniju… korupcija nikad veća… nismo uspeli da građani žive bolje i srećnije… Ja ne znam da li postoji bilo šta od svega što smo napisali u našem programu, a da je ispunjeno…

Predsednik je vrteo glavom.

– Ima neke istine u tome što ti pričaš… jesmo… malo… odstupili od našeg programa… i od naših… stavova i planova… Ali opet ima i dobrih stvari, Markoviću! Nije baš sve propalo i nije baš da ništa nije urađeno! Ima naša politika smisla, Markoviću, ima i te kako…

– Zato sam i došao kod tebe, dragi moj predsedniče! – priznao je Marković. – Došao sam kod tebe jer znam da si ti… mozak svega… motor naše stranke. Da si jedino ti sposoban da nađeš smisao i kad je najteže… I nadao sam se da ćeš me nekako… utešiti… i uveriti me da ovaj naš sadašnji put… ima smisla…

– Dobro je što si došao kod mene, Markoviću – složio se sa njim predsednik. – Jer imao sam ja mali milion sličnih slučajeva. Nisi se samo ti, dragi moj, toliko razočarao… bilo je bogami… priličan broj naših najvernijih i najiskrenijih  članova… I oni su isto počeli da se žale da ne vide smisao… Ali ja sam i njima objasnio da ima smisla, Markoviću… Tako da…

Predsednik je iznenada izvadio svoj novčanik.

– Ovako ćemo. Evo ti… za prvo vreme… imam kod sebe trenutno samo dva puta po 500 evra. Ali ostavi mojoj sekretarici svoj žiro račun… i  još toliko ti stiže do kraja meseca… A biće redovna uplata ubuduće svakog meseca. Naravno, dok smo mi na vlasti… Jel’ ti sad malo lakše da shvatiš smisao, Markoviću?