Vojna diktatura

Odmah smo izabrali delegaciju i krenuli u potragu za odlučnim generalima i hrabrim vojnicima.

Uskoro smo naišli na jednog generala. Bio je prilično veseo, okružen razdraganom masom i trubačima.

– Gospodine generale, odmah se vidi da ste harizmatska ličnost! Da li biste bili ljubazni da organizujete jednu vojnu diktaturu i zavedete red u zemlji?

Veseli general je samo odmahnuo rukom.

– Žao mi je, momci, nema šanse! Ja sam upravo izašao sa robije na kojoj sam bio samo zato što sam general. Ironija sudbine. Kad izbije rat, general radi svoj posao i komanduje vojskom, a kad se završi rat, uhapse ga kao ratnog zločinca… Naročito to važi za generale poražene strane… Zaista ne bih hteo ponovo da bukagijam. Nađite nekog drugog… Ako uopšte ima u Srbiji neki na slobodi… Ipak smo mi ta poražena strana…

Malo smo potražili i našli jednog generala na slobodi.

– Hvala na poverenju – bio je ljubazan visoki oficir. – Ali ja pre podne čuvam unuke, po podne igram šah na Kalemegdanu, a uveče gledam ratne filmove… Primamljivo zvuči vaša ponuda, ali mi penzioneri zaista nemamo vremena…

Zamolili smo ga da nam preporuči nekog generala pogodnog za vojnu diktaturu.

– Eh, bilo je zaista sposobnih ljudi… – vajkao se general. – Da ste došli samo dvadeset godina ranije… Ali sada, trenutno, koliko ja znam, u Srbiji su skoro svi generali penzionisani… ili na robiji…

Šta je – tu je. Krenuli smo da tražimo vojsku. Međutim, na ulici nigde uniformi. Najzad smo ugledali jednog u uniformi.

– Vojniče, da li bi bio ljubazan da uzmeš učešća u organizovanju jedne vojne diktature? – pitali smo uniformisanog.

Čovek nas je zbunjeno pogledao.

– Gospodo, vi ste se malo zeznuli! Nisam vam ja nikakav vojnik, bre! Ja sam poštar!

Zaista, to je bio poštar. Ali u vrlo lepoj uniformi. I, pored svega, baš ljubazan.

– Ako tražite pravog vojnika, ima jedan u mom rejonu, redovno mu nosim časopis „Umri muški sa osvetom“, a video sam ga jednom na vratima čak i u uniformi…

Zakucali smo na vrata tog vojnika.

– Tačno, ja sam profesionalni vojnik srpske vojske! – predstavio nam se sa neskrivenim ponosom.

Odmah smo mu predočili naš plan.

– Sve je to lepo i krasno – složio se vojnik sa nama – ali tu ima jedan mali problem… Vidim da ste pouzdani ljudi pa ću vam reći u poverenju…

I tako smo od njega saznali vojnu tajnu da srpska vojska broji ukupno osamnaest profesionalnih vojnika. I osam volontera.

– Ali nismo svi na jednom mestu. Strateški smo raspoređeni po celoj zemlji, tako da neprijatelj ne može da nas iznenadi… Najveća vojna jedinica je ovde u Beogradu, ima nas trojica… Uvek se vodi računa da brojno stanje jedinice omogućava igranje preferansa…

To saznanje nas je prilično porazilo, i bili smo spremni da odustanemo od prvobitnog plana. A onda smo malo razmislili i otišli u poštu.

Poštari ipak nose uniforme…