Bojkot ili…

A uslovi za jedno ili drugo ne zavise od korumpirane vlasti, već od onih koji se za to opredeljuju, odnosno onoga što su uradili da bi stvorili okolnosti unutar kojih takve odluke donose.

Jasno je da su izborni uslovi među najgorima na svetu, ali, valjda, postoji više nivoa i prostora unutar kojih se gradi i razvija borba protiv vlasti.

Opozicija svojim delovanjem, valjda, takođe, stvara određene uslove, u čijim okvirima se, usled iscrpljenosti i teškog rada, opredeljuje za izlazak ili neizlazak na izbore?

Ili ne deluje uopšte, pa je zato odluka – bojkot, nebojkot – sve?

Za autoritarnog vladara Aleksandra Vučića i njegovu kriminalnu, nesavesnu, neosetljivu i gramzivu ekipu, to je omiljena tema.

Tako se njihove gorenavedene osobine stavljaju u istu ravan sa onima koji trenutno nisu u „privilegiji“ i mogućnosti da ih ispoljavaju. Vlast postaje legitimna suprotna strana sa kojom ovi drugi treba da se nadmeću, takmiče, pobede ili izgube.

S druge strane, omiljena tema zloupotrebljivačima vlasti nisu sadržaji uslova života običnog čoveka. Jer, tu su oni gubitnici, potpuno diskvalifikovani u samom startu eventualne borbe.

I to, opet, uslova života ne onih istinskih heroja, koji žrtvuju i ovo malo pristojne egzistencije da bi im se suprotstavili.

Već onih nevidljivi, onih „kukavica“, ucenjenih, neobaveštenih, onih u medijskom mraku, svih onih koji, zapravo, obožavaju diktatora.

Jer, dok opozicija komunicira isključivo sa svojim malim, ali sigurnim glasačkim telom, pokušavajući da drugima iz tog bloka oduzme snagu i među tim sigurnim biračkim telom zauzme što veći procenat glasača, te ih privoli na bojkot ili na izlazak na izbore, Aleksandar Vučić, takođe, isključivo komunicira sa svojim ogromnim, međutim, koliko sigurnim biračkim telom?

Možda je, upravo tu izlaz iz začaranog kruga, gde bi se opozicija pozicionirala i međusobno utrkivala u tome koliko je u stanju osetljivosti da se organizuje oko običnih problema običnih ljudi.

LJudi koji žive sa 300 evra mesečno, prehranjuju porodicu, brinu o deci i starijima, lišavajući se osnovnih uslova za iole pristojan život.

Koliko je opozicija u stanju da se žrtvuje, da radi i angažuje se u tom smeru i da tu postigne rezultate, ne osvrćući se mnogo na formalnosti i načine na koje će na kraju meriti snagu.

S obzirom na to da snage, jasno je svima, nema.

Sva snaga je na drugoj strani, onoj tlačiteljskoj i korumpiranoj, odnosno na pozicijama vlasti.

Do izbora je ostalo vrlo malo vremena.

S ove tačke gledišta, preciznije rečeno – do još jedne apsolutne pobede Aleksandra Vučića i zauzimanja pozicija vlasti u naredne četiri godine.

Režim će posle izbora biti još više probušen u odnosu na danas, jer za razliku od svih prethodnih Vučićevih izbora, opoziciona konstrukcija danas zaista postoji.

Međutim, samo pre par godina, opozicija je potpuno nestala. Svaki otpor je bio ili lažan ili ugušen i bačen na smetlište političkog delovanja.

Da li je moguće da se takav slučaj ponovi, spolja gledano, ne u detaljima, razume se. Prazna borba za vlast ljudi kojima se politička karijera prostire godinama unazad sa povremenim učešćem ili isključivanjem iz vlasti, čini se da je uslov za takav ishod.

Borba za bojkot ili nebojkot izbora deluje upravo tako prazno. Ispunjava ceo javni prostor čak i u režimskim medijima.

Zašto?

Pa, zato što od te priče, koja dominira i na nerežimskom polju, vlast ima samo koristi.

Imala bi tu istu snažnu korist i da dilema u vezi sa bojkotom unutar opozicije nije napravila razdor i još više fokusirala pažnju na tu praznu formu koja se lupa o zidove i glave već opredeljenog i sigurnog antirežimskog glasača.

Taj glasač dobija snagu kada vidi kako se ljudi oko njega menjaju u shvatanju društvene realnosti i krivca za bedu u kojoj svi glasači u većini slučajeva žive.

Da li će izaći na izbore ili ne, u odnosu na pitanje šta konkretno radi opozicija na preuzimanju biračkog tela od Aleksandra Vučića, deluje kao jednodnevna zabava i igra.

U jednoj od najsiromašnijih i najnebezbednijih, u svakom pogledu, država u Evropi, opozicija vrti priču o tri afere.

Zaista ogromnih i sa stanovišta otkrića više nego značajnih.

Problem je što ih ima samo tri i možda baš to što su tako velike i posebne.

One pogađaju suštinu, ali i kao tako jak utisak, ipak, prođu. Splasnu.

Ono što ne može da splasne jeste briga o tome kako sutra platiti račune, dobiti platu, lečiti se. Šta jesti… Imaju li glavni opozicioni akteri osetljivosti i snagu da se time bave?

A da bojkot ili nebojkot, odnosno boja njihovih dresova, bude više stil u konačnici nekog vremena koje će do tada biti ispunjeno teškim radom, slaganju i otkrivanju najtežih svakodnevnih problema običnih ljudi, odnosno jasnim prepoznavanjem i ukazivanjem na uzroke toga.