Sprečiće ga, sada već tradicionalno, Aleksandar Vučić, premijer Srbije. Predsednik RS, Milorad Dodik se ne usuđuje da napravi taj korak bez Vučićeve podrške. Plaši se i povlači, iako ima podršku Rusije. Zvanična Moskva podržava Dodikovu politiku iz prostog razloga jer je ona usmerena na rušenje državnosti BiH, raspad, nestabilnost i nemire, koji bi bili posledično stanje politike destrukcije predsednika tog bosansko-hercegovačkog entiteta. Rusija podržava raspad BiH jer je celovitost te države projekat EU i SAD.

Glavna okosnica političkog delovanja Milorada Dodika je referendum za nezavisnost entiteta RS. Godinama unazad on raspisuje pa povlači odluku o referendumima o različitim pitanjima. Sva ona u suštini sadrže separacioni element. Dodik tim nizom napada i povlačenja, zapravo, postiže cilj, držeći građane RS u stalnoj napetosti i osećanju ugroženosti, konstantnom predratnom stanju, paranoji da neko hoće da ugrozi njihov identitet, da im nešto otme, da ih preobrazi, opljačka, prevari. NJegov opstanak na vlasti, za koju postoje vrlo ozbiljne sumnje da je ogrezla u dubokoj korupciji, zasnovan je na mržnji prema Bošnjacima. Iako se danas gotovo svi, pa i oni političari, koji su u neko „srećnije“ vreme bili dovoljno hrabri da izjave da je Republika Srpska genocidna tvorevina – povlače i ne usuđuju da to otvoreno kažu, ili se brže-bolje brane kada im se ta izjava pripiše, presude Međunarodnog suda uveliko pišu i temelje istorijske činjenice u tom pravcu. Umesto da se takva crna stvarnost neutrališe promocijom ljudskih prava, izražavanjem svesti o odgovornosti zbog potpadanja pod progandu ratnih zločinaca i lidera iz devedesetih, jasnim ograđivanjem od te politike, pritisak na građane se nastavlja, čak dvadeset godina posle rata, oni su i dalje taoci onih koji su osramotili i svoja zlodela njihovim imenima pripisivali.

S druge strane, načinu na koji Srbija, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, vodi takozvanu proevropsku politiku, prilagođavaju se, čini se, kako čelnici EU tako i Amerike. U svetlu najnovijih dešavanja, recimo – iako OHR ima mehanizme da spreči održavanje referenduma u RS, 25. septembra, tako što će poništiti institucionalnu odluku organa RS koji su potvrdili najnoviju referendumsku nameru, oni to ne čine, već gotovo otvoreno čekaju na Aleksandra Vučića da smiri Milorada Dodika. Onako, ljudski. Neprestano se govori, i sa jedne i sa druge strane, da Srbija ne bi trebalo da se meša u unutrašnje odnose druge države – BiH, da bi trebalo jačati tamošnju državnost, dati snagu institucijama i pokrenuti konačno sistem, a onda se ne potežu nikakvi raspoloživi mehanizmi zasnovani na zakonu da se reše problemi, već se čeka da Vučić kaže Dodiku da ne podržava to što radi, pa da se ovaj povuče i odustane.

Tako Vučić postaje u očima međunarodne zajednice zaista faktor mira i stabilnosti. Zapad praktično od njega pravi lidera. On je taj koji može da odagna pretnje po mir i stabilnost u regionu. Da smiri ovog, da prećuti onom. Moguće je da ne umeju drugačije da mu priđu.

Vučić, svakako, profitira, zadržavajući kooperativni status sa EU i SAD. Sve dok osnovna pitanja koja se tiču bezbednosti i golog života građana na ovim prostorima budu zasnovana na ličnom odnosu „lidera“ i ostalih, umesto na statusu države koji ugovorno obavezuje proces demokratizacije društva u procesu evropskih integracija, region će biti to čuveno bure baruta, kojim regionalni lideri jako dobro trguju zarad opstanka na vlasti. Za to vreme građani, Srbi i Bošnjaci, ili Srbi i Albanci, čekaju da im se svi skupa smiluju i daju mesečno 200 evra za struju i hleb.