Dela 69 1

Koliko je cena od 6.000 dinara većini građana Srbije bila i do sada nedostupna, pa im ova obrnuta šestica zapravo ništa ni ne znači?

Koliko je ljudi umrlo do sada u svoja „četiri zida“?

Od siromaštva, neravnopravnosti i nejednakosti unutar našeg društva? Koliko fantastičnih i pretalentovanih duša je skapalo u najdubljem siromaštvu jer nije imalo „srećnih“ okolnosti da se rodi i razvija u porodicama i okruženjima koja imaju finansijskog kapaciteta da se bave time?

Koliko naših sugrađana je umrlo zbog toga što nije imalo da izdvoji par hiljada dinara za ultrazvuk i skener kod privatnog lekara, jer je kod državnog to bilo nemoguće?

Državnog lekara, kojeg, pritom, na mesečnom nivou plaćaju od svojih bednih plata, ne pitajući se o tome i nemajući pravo izbora?

Koliko je bedna cela ova priča, svima odavno i uveliko jasna?

Da se jedan broj građana održavaju živima, s obzirom na to da imaju više sreće u odnosu na ogromnu većinu sugrađana…

Neko će reći, ipak, ja imam više prava i zaslužio sam finansijske privilegije, jer sam završio jedan, dva fakulteta, trudio se, bio uspešan u svom poslu.

E pa, nisi!

Ali, ako su u stanju da tako nešto izgovore i misle, kako da im se to objasni, ako već sami ne razumeju?

Kako objasniti da su okolnosti u okviru kojih se neko „razvijao“ slučajne i zavise od sreće pojedinačnog slučaja?

Kako objasniti da niko nema obavezu da bude „bolji“ od drugog?

Da je normalnost – jednakost u pogledu prava na krov nad glavom, da se ne bude gladan i da se ima ista zdravstvena i obrazovna zaštita potpuno jednaka sa svima drugima.

Ja, evo, ne znam, osim da kažem da nisam u stanju to da objasnim.

Mogu da kažem jedino da su solidarnost i saosećanje najprirodniji odnosi na svetu, oduvek i zauvek.

Moja drugarica, Dela, jedna od najvećih finansijskih stručnjakinja u zemlji, ne po položajima, već znanju i odgovornosti, prema mojoj skromnoj proceni, postavila je nedavno na društvenim mrežama sledeća pitanja i konstatacije.

Smatram ih i previše bitnim za, ne samo ovu kolumnu, već načelnu temu o nesrećnom čoveku o kojem pokušavam da nešto izustim, razume se, pa ću ih bez problema i ovde prepisati.

Odnose se na budućnost, onu iza ugla, koja očekuje ne tako mali broj zajednica, a ovu našu, jednu od najsiromašnijih u Evropi, čini mi se, pogotovo.

– Nivo produktivnosti se više nego dvostruko povećao nakon Drugog svetskog rata, a slobodnog vremena je sve manje. Umesto da imamo duplo više slobodnog vremena izabrali smo veći standard. Prosečan čovek sa Zapada bogatiji je od 99 posto svih ljudi koji su ikada živeli.

– Izabrali smo potrošnju umesto slobodnog vremena.

– Ne znam o čemu vi razmišljate, nas zanima kako će izgledati obrazovanje, zdravstvo i kultura od proleća 2021. godine.

– Da li će društva sa jačom materijalnom bazom preispitati kapitalizam i meritokratski sistem?

– Kako pozicionirate sebe u odnosu na ekonomsku krizu, ograničenja sloboda kretanja i urušavanja ideje parlamentarne demokratije koje kucaju na vrata 2021?

Možemo se baviti time ko će od moćnika i bednika obogaćenih na grbači siromašnih preuzeti vlast i upravljanje društvima. Hoće li to biti Amerikanci, Rusi, Evropljani… Jasno je, međutim, da je ceo sistem zasnovan na volji nekolicine koja izrabljuje i uništava osnovna humana načela, jasna svakom čoveku, nekako iz stomaka, bez mnogo misaonih napora.