Nekompetencija, neobrazovanost i frustracija običnih ljudi, a partijskih uposlenika, ispoljava se agresijom i potrebom za dokazivanjem u stranačkom i vrednosnom sistemu kroz silu. Podržani su i zaštićeni sa vrha. Nakon gotovo svakog incidenta, predsednik države i njihove stranke otvoreno i svesno laže o njihovom ponašanju, predstavljajući ih kao nevine, nežne i divne, izuzetno nesklone nasilju i problematičnom ponašanju.

Na taj način podržava njihov „duh“ da mu čuvaju leđa u narodu, u svakodnevici, tamo gde je zapravo i najslabiji. Ispred frižidera, na šalterima gde se plaćaju računi, radnim mestima gde se iscrpljuju za tridesetak hiljada dinara mesečno. Tamo je Vučić najslabiji, tamo gde ga nema, gde se odvija život mimo njegovih govora, konferencija, pohvala o samom sebi. Potrebno je upravo tamo održavati nekakav kult njegove ličnosti o tome da je stub stabilnosti, istine, dobročinstva i pravednosti. A, onda se te vrednosti ispoljavaju nasiljem i agresijom među običnim ljudima, jer je život, jednostavno rečeno, jako težak i neusklađen sa onim što vladajuća elita propagira i kako ga predstavlja.

Težak je zbog ogromnog siromaštva, bolesti koja se razvija i ne leči, neobrazovanja i nekulture. Kada je život tako težak, neophodna je vojska običnih ljudi, dovoljno zaluđenih i izmanipulisanih da održavaju vladara na pozicijama vlasti. Kada ne bi bilo njih, odnosno kada bi se, kako to priroda i logika nalaže, našli na istoj strani sa onima sa kojima se sukobljavaju zato što ne podržavaju njihovu partiju i lidera, vladar bi smesta pao. Zato je važno pohvaliti nasilje koje stranačka vojska sastavljena od, takođe, jadnih i običnih ljudi, potplaćenih idejama o izuzetnosti i sitnim privilegijama, sprovodi na ulicama nad svojim komšijama, prolaznicima, u svom neposrednom okruženju. Ti ljudi tako stiču osećaj pripadnosti, ekskluziviteta, što u teško siromašnim uslovima života daje nekakav smisao.