„Tramp u poziciji kao jedan od njegovih prezrenih prethodnika“: Predsednik SAD suočen s „talačkom krizom“, njegova politička sudbina u rukama Iranaca

Taj događaj postavio je temelje za više od četiri decenije teških odnosa između SAD i Iran. Takođe je možda pokrenuo Trampov dug put ka Beloj kući, koji sada preti da bude obeležen njegovom odlukom da napadne islamski režim u Iranu.

U oktobru 1980. godine, kriza koja je počela godinu dana ranije prerasla je u nacionalnu traumu. Taoci su i dalje bili zatočeni, a tadašnji predsednik Džimi Karter delovao je nemoćno pred iranskom nepopustljivošću. Tramp je žestoko kritikovao tu situaciju u intervjuu za NBC.

„To što drže naše taoce je apsolutno i potpuno besmisleno“, rekao je, tvrdeći da je krizu trebalo rešiti vojnom invazijom. „To što ova zemlja sedi skrštenih ruku i dopušta državi poput Irana da drži naše taoce, prema mom mišljenju je užas, i ne verujem da bi to uradili nekim drugim zemljama.“

Već narednog meseca, Karter — koji je postao simbol američke nemoći dok su iranski revolucionari uzvikivali „Amerika ne može ništa da uradi“ — doživeo je težak izborni poraz od republikanskog kandidata Ronalda Regana.

Četrdeset sedam godina kasnije, psihološki odjek te međunarodne drame možda je bio među glavnim mislima Donalda Trampa kada je doneo sudbonosnu odluku da započne rat protiv Irana, za koji je predviđao da će se brzo završiti, ali koji je ubrzo izmakao kontroli.

On se pozvao na talačku krizu već prvog dana rata, pokušavajući da opravda vojnu kampanju za koju je američku javnost unapred pripremao veoma malo ili nimalo.

Tramp je takođe više puta pominjao Kartera kao primer predsednika kakav nikada ne želi da bude – čoveka čije je predsedništvo bilo određeno i na kraju uništeno sukobom sa drugorazrednom silom koja nije trebalo da predstavlja ozbiljan izazov za SAD.

Međutim, tri i po meseca nakon pokretanja rata koji je trebalo jednom zauvek da reši problem Irana za Vašington, Tramp se sada nalazi u položaju koji neobično podseća na onaj njegovog prezrenog prethodnika, piše u analizi Gardijana.

Niz neprijatnih opcija — pre svega politički neprihvatljivo visoki troškovi slanja kopnenih trupa — učinio je američku vojnu moć manje upotrebljivom, baš kao i u Karterovo vreme, kada je pokušaj spasavanja talaca katastrofalno propao u pustinji.

Još više ponižavajuće je to što Tramp danas igra istu ulogu suprotstavljenu nesrećnom Karteru koju je prethodno dodelio ideološki islamski režim, nesiguran u svoj domaći ugled, ali odlučan da ostane na vlasti.

Nakon prvih vojnih udara u kojima je 28. februara poginuo vrhovni vođa Ali Hamenei, Tramp je u televizijskom obraćanju pozvao Irance da ustanu i „preuzmu svoju vladu“.

Bilo zbog šoka izazvanog napadom na njihovu zemlju, bilo zbog straha od represivnog režima, stanovnici Irana nisu poslušali taj poziv. Tramp je, nakon što je pozdravio Hamneijevu smrt, promenio ton i izjavio da bi mu „bilo zadovoljstvo“ da se sastane sa njegovim sinom Modžtabom Hameneijem koji važi za njegovog naslednika i čoveka još tvrđih stavova.

Tako je Tramp, od potencijalnog rušitelja režima koji je demonstrantima obećavao da „pomoć stiže“ postao — baš kao nekada Karter — nevoljni potvrđivač prava teokratije da vlada.

Ta uloga postaje potpuno jasna iz Memoranduma o razumevanju (MOU) potpisanog u sredu.

„Sjedinjene Američke Države i Islamska Republika Iran obavezuju se da će poštovati međusobni suverenitet i teritorijalni integritet, kao i da se neće mešati u unutrašnje poslove jedna druge“, navodi se u drugoj tački dokumenta, prema sažetku koji su objavili američki zvaničnici.

Formulacija deluje kao da je osmišljena kako bi zadovoljila želju iranskog režima za bezbednosnim garancijama.

Iranci u dijaspori, od kojih su mnogi kritikovali Baraka Obamu zbog potpisivanja nuklearnog sporazuma sa Teheranom 2015. godine, a u Trampu videli poslednju veliku nadu za promenu režima, danas su zbunjeni.

Reza Pahlavi, sin bivšeg monarha svrgnutog tokom revolucije 1979. godine, nedavno je u Vašingtonu sažeo njihovo raspoloženje, kritikujući Belu kuću zbog „pomešanih signala“ koji, kako je rekao, „zbunjuju sve do krajnjih granica“.

Međutim, nezadovoljstvo iranske dijaspore bledi u poređenju sa podelama koje su se pojavile unutar same Trampove političke baze.

Glasni zagovornici pokreta „Amerika na prvom mestu“ unutar MAGA pokreta protivili su se ratu od samog početka, smatrajući ga izdajom Trampovog obećanja da će okončati praksu beskrajnih ratova na Bliskom istoku, zbog kojih je često kritikovao prethodne predsednike.

S druge strane, tradicionalni republikanski „jastrebovi“ prema Iranu, koji su snažno podržavali rat, primećuju nešto što je u njihovim očima još gore – slabost.

Prema njihovom mišljenju, predsednik koji se predstavlja kao snažan lider odrekao se pregovaračke prednosti u vezi sa iranskim nuklearnim programom samo da bi obezbedio ponovno otvaranje Ormuskog moreuza, koji je bio otvoren pre početka rata.

Kao dodatno poniženje, Tramp sada mora da se suoči sa tvrdnjama nekih od najuglednijih američkih medija da je rat izgubio, uključujući i uvodnik lista Njujork tajms pod naslovom „Predsednik Tramp je izgubio ovaj rat“.

Nakon što je napustio funkciju uz gorak odjek talačke krize, ugled Džimija Kartera se postepeno oporavio, zahvaljujući njegovom kasnijem radu kao borca za ljudska prava. Ipak, Iran — koji je tokom njegovog mandata od saveznika postao nepomirljivi protivnik — i dalje baca senku na njegovo nasleđe.

S obzirom na geostrateški značaj Irana, Tramp se sada suočava sa sličnim osudama, bez obzira na moguće kratkoročne političke koristi koje bi moglo doneti pojeftinjenje goriva nakon ponovnog otvaranja Ormuskog moreuza.

Skromnost bi ga verovatno navela na oprezniji put. Osim Kartera, Iran je zamalo ozbiljno ugrozio i predsedništvo Ronalda Regana kada je otkriveno da je njegova administracija prodavala oružje islamskom režimu u zamenu za pomoć u oslobađanju američkih talaca koje je u Bejrutu držao šiitski pokret Hezbolah. Time je, paradoksalno, stvoren dodatni podsticaj za uzimanje novih talaca.

Čak je i Džordž Buš, koji se često smatra glavnim zagovornikom „beskrajnih ratova“ zbog dugotrajnih vojnih kampanja u Avganistanu i Iraku uvažavao istorijska iskustva i izbegavao direktan sukob sa Iranom.

Ne i Tramp, koji se hvalio da radi ono za šta nijedan prethodni predsednik nije imao hrabrosti.

Sada ga je to dovelo na neizvestan teren i izložilo riziku da izgleda kao ono što najviše prezire – kao gubitnik dok iranski lideri proglašavaju pobedu.

Međutim, postoji jedna važna začkoljica. Održivost sporazuma sadržanog u Memorandumu o razumevanju zavisi od postizanja konačnog dogovora o iranskom programu obogaćivanja uranijuma u roku od 60 dana.

Pitanja su složena, a međusobno nepoverenje duboko ukorenjeno. Strahovi Irana — koje javno iznose tvrda struja režima, ali koje dele i pragmatičniji pregovarači poput predsednika parlamenta Mohamada Bahera Halibafa i ministra spoljnih poslova Abasa Aragčija — zasnivaju se na sumnji da su velikodušni američki uslovi zapravo zamka, osmišljena da uspava Iran lažnim osećajem sigurnosti pre nego što vojni napadi budu nastavljeni.

Kao i 1979. godine, iranski lideri i dalje su u stanju visoke pripravnosti. Ali ovoga puta raspolažu sredstvom koje je neuporedivo moćnije od odavno zatvorene američke ambasade – kontrolom nad Ormuskim moreuzom i sposobnošću da utiču na funkcionisanje svetske ekonomije.

Dve generacije nakon geopolitičke drame koja ga je prvi put privukla politici, Tramp se ponovo suočava sa svojevrsnom talačkom krizom. Ali osoba koja se ovoga puta nalazi u njenom središtu jeste on sam, odnosno njegova politička sudbina, koja se u velikoj meri nalazi u rukama Irana.

To bi verovatno delovalo veoma poznato Džimiju Karteru.