Dugo i napeto gledanje „oči u oči“ sa solidarnim građanima i aktivistima iz organizacija nastalih u poslednjih nekoliko meseci sa ciljem sprečavanja izvršenja ovih nepravdi nad nemoćnima i siromašnima naspram bogatih i korumpiranih, guranje, osude… scene su sa kojima se suočavaju izvršitelji i policija izašli na teren da izbace materijalno ugrožene i neretko bolesne na ulicu.

„Doviđenja, prijatno“, ispratila je devojka pogledom pravednice gore pomenute izvršitelje, nakon što su odustali od namere da uđu u stan nesrećnika i započnu proceduru izbacivanja. Oni su joj otpozdravili: „Mrš, stoko jedna…“. I otišli da zovu policiju.

Prizori koji prate proceduru prinudnog iseljenja su uglavnom zastrašujući. Na propalom dušeku u oronulom stanu leži stanar, pozlilo mu je kada su izvršitelji sa policijom zakucali na vrata. Uneredio se. Leži nepomičan. Čovek sa posebnim potrebama dobija napade panike. Deca plaču dok majke unezverene od straha i nesigurnosti zapomažu. Hitna pomoć gotovo po pravilu dolazi nakon izvršitelja da interveniše, prolaze jedva između kordona policije, koji stoji na suprotnoj strani od nesrećnika. A najnoviji slučaj iseljenja, od pre par dana, ustanovljava, čini se, i novu praksu – nakon izvršitelja, policije, hitne pomoći, dolaze i huligani, sa kapuljačama da, nakon neuspešne akcije izbacivanja na ulicu, zastraše stanare. Za tešku noć i neizvesnost predstojećih dana.

Međutim, mesecima unazad, u većim gradovima u Srbiji, pre svih, u Beogradu i Novom Sadu, pojavljuje se ta grupa aktivista, spremnih na izdržavanje i fizičkog nasilja države i policije nad njima, kako bi do krajnjih granica iscrpeli svaki mogući otpor i pružili zaštitu i podršku obespravljenima i nemoćnima koje država baca u nemilost egzistencije. Organizuju se brzo, upućuju građanima pozive preko društvenih mreža da im pomognu i dođu na lokaciju gde neka od porodica sedi u strahu i neizvesnosti, čekajući da ih država izbaci na ulicu.

U većini slučajeva, dokazi koje ispostavljaju stanari govore da je reč o bespravnom izbacivanju, odnosno čistoj korupciji, gde se država i pravosudni organi stavljaju na stranu određenih moćnika u nameri da za mali novac otkupe njihov krov nad glavom. Iako izmiruju dugove nastale usled nesreće i teških uslova života, sudovi donose odluke da im stanovi budu oduzeti i dati novim vlasnicima koji ih neretko kupuju na licitaciji po višestruko nižoj vrednosti od stvarne. Te licitacije se uglavnom organizuju u tajnosti, odnosno na njih budu pozvani privilegovano obavešteni koji svoju ulaznicu u tom nameštenom takmičenju plaćaju nekoliko hiljada evra. Potom se pozivaju na zakon i navodnu pravdu, zahtevajući izbacivanje nesrećnika na ulicu i preuzimanje svog vlasništva nad tim stanovima. U međuvremenu, sudovi, pokazalo se nebrojeno puta, ni ne obaveštavaju stanare šta se dešava sa njihovom imovinom, već samo najave za određeni dan prinudno iseljenje i dolazak izvršitelja na vrata u pratnji policije, novih vlasnika i njihovih advokata. Postoje i još gori slučajevi u kojima država izbacuje u izrazito teškom materijalnom stanju višedecenijske stanare iz baraka i kućeraka koje su dobili na korišćenje tokom radnog veka u preduzećima gde su obavljali teške fizičke poslove za vrlo male plate. Investitori, novi vlasnici tih propalih preduzeća, najpre radnicima daju otkaze, preduzeća oteraju u stečaj, a onda imovinu preduzeća rasprodaju i ruše kako bi na tim mestima gradili uglavnom velelepne tržne centre, hotele, kockarnice, i ostale objekte za zgrtanje bogatstva. Država takav tragičan ishod sopstvenih građana posmatra nemo ili podstiče, odnosno hladno okončava. Tim ljudima ne pronalazi alternativni smeštaj, ne brine za njih. Ona brine za one bogatije i moćnije da osiguraju svoja bogatstva i verovatno dalje učestvuju u nakaradnom i sveprožimajućom korupcijskom tehnikom poslovanja i vladanja.

I to je sve zapravo stara priča o tranziciji u Srbiji. Nova priča je upravo u vezi sa ovim građanima, pretežno mlađim aktivistima, koji se hrabro, sa jasnim idejama o solidarnosti i znanjem o gore opisanim uslovima života, suprotstavljaju sili države, stajući na stranu siromašnih i obespravljenih. Rizikujući sopstvenu bezbednost, oni, za razliku od svih ostalih građana, troše svoje vreme i novac na zaštitu onih najugroženijih. Nažalost, potpuno neprimetno, ili primetno bez oduševljenja, uz redovnu skepsu i nepoverenje.