Jedan u kojem pripadnici nekakve fašističke organizacije, pod okriljem navodne brige o životinjama, oduzima, mimo svih zakonskih procedura, romskoj porodici konja, i drugi, u kojem se na vrlo jasan način otkriva da ljudi, širom Srbije, zaposleni u državnoj upravi i preduzećima, imaju radnu obavezu da „botuju“ za Srpsku naprednu stranku. Dodajmo tome i nedavni izveštaj Saveta Evrope u kojem se upozorava na oživljavanje rasizma, ksenofobije i antisemitizma, stvaranje atmosfere netolerancije, kao i da je primetno nasilje protiv migranata uz propratne ponižavajuće tretmane.

Naime, pripadnici ekstremno desničarskog udruženja „Srbska čast“ pre nekoliko dana oduzeli su konja od jednog Roma u Nišu, pod obrazloženjem da je vlasnik maltretirao životinju. U niškom Osnovnom javnom tužilaštvu je za RSE rečeno da je ova institucija dobila policijski izveštaj o događaju, te da će u narednih nekoliko dana doneti odluku o tome da li u radnjama nekog lica ima prekršajne ili krivične odgovornosti.

Snimak koji je objavio Bojan Stojković, vođa udruženja „Srbska čast“, pojavio se 14. septembra. Na njemu se najpre vidi kako jedan mladi pripadnik romske zajednice šiba konja, nakon čega Stojković sa nekoliko kolega iz udruženja ulazi u naselje i traži tog momka. Kada ga je našao, pred kamerom ga je naterao da se izvini i obeća da više neće da maltretira životinje, da bi mu potom uputio i ovu poruku: „Ako ti taj konj donosi hleb, treba da budeš dobar prema njemu. Sada će biti oduzet konj i celo naselje će na tvom primeru da nauči da više ne može niko da maltretira nijednu životinju. Ovo je zadnja opomena“.

Tako „Srbska čast“ danas u Srbiji deli pravdu i, umesto Aleksandra Vučića, verovatno, direktno sprovodi zakone. Nešto poput fašiste Miše Vacića, osuđenog kriminalca i vođe Srpske desnice, koji u skupocenim džipovima, laganim koracima, osvaja vlast na jugu Srbije, zamislite, tamo gde je većinsko stanovništvo – albansko. Direktno prisiljavajući jadne ljude da glasaju za njega, upadajući im u kuće i ubacivanjem u auto, vozeći ih na birališta da glasaju za njihovu stranku.

Sasvim je normalno dalje očekivati da vas na ulici pregazi džip Vojislava Šešelja sa novim, podmazanim gusenicama, kao što je nedavno, takođe, sa Skupštinske govornice, pretio da će učiniti autorki ovih redova…

Nedavno se, recimo, član tvrdo opozicione stranke – Dveri – javno, na društvenim mrežama, hvalio time da je išamarao jednog izbeglicu i da je on pobegao plačući. Situacija, evidentno je, vrlo slična na obe strane, i one koja vlada i ona koja pretenduje da je zauzme.

Ipak, ova koja vlada ima i mnogo veću moć, pa je nasilje koje ispoljava neizmerno i neuporedivo. Naime, profesorka engleskog jezika u Gimnaziji u Beloj Crkvi Marija Petrović Stanković i njena trudna koleginica, profesorka matematike Mirjana Mitrović ostale su bez posla, pošto su odbile političke ucene da u slobodno vreme treba da se bave „botovanjem“ i idu na političke mitinge. Vest je od pre nekoliko dana.

Profesorka engleskog jezika u Gimnaziji u Beloj Crkvi Marija Petrović Stanković i njena trudna koleginica, profesorka matematike Mirjana Mitrović ostale su bez posla, pošto su odbile političke ucene da u slobodno vreme treba da se bave „botovanjem“ i idu na političke mitinge, javio je sajt Belocrkvanske novosti.

Profesorki matematike Mirjani Mitrović, koja je trudna, pošto je pred početak školske godine ostala bez posla, od stresa je završila u bolnici u Vršcu, gde je ležala 12 dana. „Tražili su od mene da malo kucam popodne – malo idem na mitinge. To je nešto što ne želim da prihvatim. Da sam na to pristala, i danas bi bila zaposlena. Jer, onda čak nije ni bitno da li imate diplomu ili ne. Verujem da ovo nije kraj, verovatno ću još neke stvari preživljavati. Cilj je da ostanu samo oni koji ne razmišljaju svojom glavom. Ako se tortura nastavi, ne želim da odgajam svoje dete u ovakvoj sredini. S druge strane, drago mi je što su sugrađani i učenici organizovali proteste i pokazali solidarnost sa nama“, kazala je Mirjana Mitrović za Belocrkvanske novosti.

Hrabrost kojom se odlikuju obični ljudi, u malim sredinama, koji ustanu i javno govore protiv nepravde koja im se događa, ili se događa nekome drugom, izražavaju neverovatnu hrabrost, direktno srljajući u egzistencijalnu propast. Jer, osim toga što će njihova lična tragedija trajati svega par dana, biće emitovana u nisko tiražnim i retko slobodnim medijima. Niz pojedinačnih tragedija je nepregledan. Dok nas ne pokupi sve, izgleda da nismo u stanju da isplivamo…