Kao takva kukavica

Takav je slučaj, recimo, poslednja u nizu izjava predsednika Srbije, koji kaže da će(mo) ga pamtiti kao vlastodršca koji je sam sišao sa vlasti, jer na izborima niko neće moći da ga pobedi, pa će zato sam morati da ode – kao pobednik. On će se, dakle, tvrdi, staviti u poziciju gubitnika kao pobednik, povući će se kao natčovek, kao nepobedivo ljudsko biće, da bi bar odglumio to ljudsko biće, koje je po definiciji pobedivo, nesavršeno. Reklo bi se, prilično zabrinjavajuća manifestacija sile i umišljenosti šefa države, prvog među jednakima.

Potom je iz tako određene superiorne pozicije obraćanja građanima poručio da je spreman da izađe na televizijski duel ne sa jednim, nego sa pet opozicionih lidera. On, koji od kada je na vlasti nije suočio stavove ni sa jednim političkim neistomišljenikom, osim sa onima koje je brižljivo birao ne bi li naspram njih bio u svakom trenutku, svakom kontekstu – nacionalista. Birao je pripadnike nevladinog sektora čije se zalaganje najsnažnije iscrpljuje u odnosu na odgovornost za ratne zločine, a ideološki se nalaze na proevropskom i pronatovskom kursu. Tu se osećao komotno jer je imao priliku da kaže pojedine činjenice i prizna donekle odgovornost, a da to ne zvuči u svojoj punoj snazi onako kako jeste, već ublaženo, imajući u vidu da je kontekst u kojem se saopštava uokviren čvršćim i jačim zahtevima, kada je reč o temama mračnih devedesetih, kao i njegovoj ulozi u tom vremenu. Činio je tako svoje izjave podnošljivijim za one koji se prepoznaju da stoje deklarativno na pozicijama razvoja i reforme društva, oslobođenja, utvrđivanja istine i traganja za odgovornošću, a da tom prilikom ne zvuči previše iskreno za onaj deo javnog mnjenja koji ga zapravo održava na vlasti i koji je većinski. To je onaj deo društva koji je brižljivo čuvan i odgajan u nacionalističkim iluzijama o ugroženosti nacionalnog identiteta za upravo ovakve prilike održavanja na vlasti, uprkos snažnoj korupciji i besomučnom lopovluku, koji se iza te dimne zavese zapravo odvija i jedino je važan. Ima tu, razume se, i velikog udela i čiste nesposobnosti za upravljanjem državom, kao i umišljenosti jedne prostote da to nije slučaj, ali, izvesnost moći koja se dobija novcem, dozvoljava svakakve sramote i drskosti. Ništa tu zapravo nije ni važno, osim čvrstih spoljašnjih obrisa o čijoj se interpretaciji uveliko i vredno stara propagandna medijska mašinerija.

Čini se nikada snažnija, kao u uslovima ratnog stanja i teške zaostalosti, sankcija i svađe sa onima što se odavde prepoznaju kao demokratski i razvijeni sistemi, ta propaganda na sasvim novi način, u skladu sa novim okolnostima i vremenom u kojem se odvija, retardira i uništava i samu ideju o tome da je moguće drugačije društvo, društvo u kojem dominaciju preuzimaju nezavisne institucije, reformisano i na istinama položeno obrazovanje, kultura, nauka. Bahatost, laž, krađa, striptiz, fizičko nasilje, slavlje antiintelektualizma nisu nikakve novine naspram svih onih godina koje su iza nas, ali su danas tako snažno uvezane sa „liderom“, tim jednim čovekom koji vlada svim segmentima društva, da su dobili novi smisao i značaj. Ako ništa drugo, uticaj im nije smanjen, već preformulisan u skladu sa mirnodopskim uslovima, za razliku od onih ratnih. Dalo im se na značaju, prepoznati su kao sredstvo održanja.

Kako u vezi sa svim tim odlikama, ukoliko se one odrede kao približne istini, stoji podrška zapada, gde, čini se, ne bi moglo da se dogodi da na ovako brutalno populistički i korupcionaški način, bilo koji vlastodržac upravlja državom. Mnogo puta izrečeno je već da zapad podržava predsednika Srbije zbog toga što radi na priznavanju Kosova, što se, sa razlogom, prepoznaje kao ključno za stabilnost u regionu. Ne zanima nikoga spolja da li će građani priznati Kosovo na pozicijama produbljene mržnje prema Albancima, umesto na suočavanju sa sopstvenom odgovornošću u biranju političkih elita i potpadanju pod uticaj njihove ratne propagande. Sa Kosovom dolazimo i do kraja one izjave predsednika Srbije sa početka teksta. Demonstracija sile išla je u tom smeru, rešavanja pitanja Kosova. Ne suočavajući se sa suštinom i sadržajem problema koji, ponovimo, podrazumeva upoznavanje građana sa odgovornošću političkih elita iz ratnih devedesetih, kojima i sam pripada, i njihovog nasilja nad građanima nekadašnje južne srpske pokrajine, on preuzima ulogu žrtve, takoreći – kuka nad samim sobom i sopstvenom sudbinom – kako je spreman da politički strada za Kosovo naspram, rekao je, lažnih patriota. Kao takva kukavica, kojoj je jedino stalo do sopstvene sudbine, a ne do javnog interesa i iskrenog saopštavanja građanima da je i sam deo političke elite koja je nacionalizmom i lažima toliko godina manipulisala građanima, produbiće frustraciju i nakaradnost prihvatanja realnosti, uokvirujući izopačenost jedne epohe. Očekuje se, valjda, u takvoj postavci stvari, da građani žale svog lidera, umesto da konačno počnu da saosećaju sa svima onima nad kojima su, birajući bolesne umove da ih predstavljaju, izvršili nasilje i odredili im živote strahotama zločina.