Ko izda, zna se

Aleksandar Vučić, njegov politički učenik i sledbenik, „lupa banane“ detetu od devet od godina na košarkaškom terenu, pred kamerama, ne bi li dokazao nadmoćnost i jačinu. Aleksandar Vulin, najsmešniji politički pajac, od kada je stupio u javni prostor, kao sluga zločinke Mire Marković, supruge najvećeg balkanskog krvnika, Slobodana Miloševića, namršten i mrtav ozbiljan, sedi za stolom, ni manje ni više, nego u ulozi ministra odbrane, sa isto tako neraspoloženim generalima Vojske Srbije, najavljujući da će sprečiti „državni udar“ na protestima protiv režima Aleksandra Vučića.

Za to vreme, opozicioni pajaci, na krilima i sili nacionalističkog naboja u ljudima, unazad decenijama izmanipulisanih, osiromašenih i ubogaljenih, jedini su koji trenutno pokazuju snagu u suprotstavljanju gore navedenim vrednosnim nakaradnostima. Ne smeš ništa ni da kažeš, odmah si neko koga je zapravo poslao Vučić da uništi pobunu protiv njega. Jer, oni su nedodirljivi, oni su neprikosnoveni, a, ako i nisu, ili, ako su zaista oni koji kritikuju Vučića, kralja nacionalista, zbog manjka nacionalizma, šta ima ko da tu zameri? Odmah si ustaška, balijska, šiptarska kurva.

Trebalo bi te eliminisati iz javnog prostora, ako može i lišiti života. Možda, pre toga, trebalo bi te malo i mučiti, tek da vidiš kako je bilo srpskim žrtvama, tokom ratova, dok su stradali od neprijateljske ruke. Druge žrtve, one za koje su odgovorni politički lideri ove države – ne postoje. Oni su svi imali uniforme, svi su ubijeni sa noževima u zubima, dok su jurili za Srbima da ih prikolju. Ne pominji odgovornost društva čiji si deo, ne nazivaj nikoga iz „naših“ redova fašistima, smejaće ti se, podsmevati se, uprkos činjenici da govoriš o ljudima koji 2019. godine kažu da su Radovan Karadžić i Ratko Mladić heroji, a ne zločinci i ubice. I tu su na istoj ravni sa Aleksandrom Vučićem.

Jer, ono u čemu se apsolutno slažu i lideri opozicije i Aleksandar Vučić je da nije potrebno nikakvo suočavanje sa istinom, odgovornošću za ratove devedesetih. Nije potrebno privesti pravdi preostale zločince, koji se opušteno šetaju našim gradovima, pod zaštitom države i okriljem jedinstvenog i nepromenjivog vrednosnog sistema, o kakvoj god da je političkoj struji reč. Drže predavanja deci na fakultetima, angažuju se u partijama, sede osedeli u političkim savetima… Optužiće se međusobno, opozicija i vlast, samo za to ko iskazuje manju dozu mržnje, netrpeljivosti, kulturološkog gađenja prema pripadnicima naroda iz bivše Jugoslavije sa kojima su do juče ratovali. Ko izda pizda, i tome slično…

Za to vreme, dok se oni međusobno optužuju, ne smete ni reč da kažete u kontekstu toga da ste protiv takvog sukoba. Da u njemu ne vidite smisao, suštinu neophodnih društvenih promena. Da je u sukobu protiv aktuelne, verovatno najkorumpiranije vlasti u istoriji države, neophodan neko ko ne veliča počinitelje genocida, ko nije zloupotrebljavao medije i javne resurse dok je bio na vlasti, ko se nije znojav grlio sa Miloradom Dodikom, veličajući genocidne tvorevine i divio supruzi vođe paravojnih jedinica koje su počinile najgadnija zverstva na prostorima bivše Jugoslavije.

Bolje ćutite i stanite iza njih.

Rešenje, međutim, izvesno jeste u tome da se izađe na ulicu. U subotu, recimo. I da se stane protiv svega toga. Da se pregaze i Đilasi i Obradovići i Jeremići, da se priđe dovoljno blizu Vučiću, kako bi se pregazio, i da više nikada iz te zločinačke, pljačkaške bašte na Andrićevom vencu ne nikne niko njemu sličan. Takođe, nesličan svim onim predsednicima pre njega. Inače, ta „naša“ borba unapred je i zauvek osuđena na propast. Ali, ipak, pazite šta pričate. Jer, tek posle Vučića, sledi borba protiv Đilasa, Jeremića i Obradovića. Zato ćete se na kraju izboriti.