Politička elita, međutim, bez izuzetka i onih koji su stajali naspram očiglednosti ratno huškačkih propagandista i preuzeli vlast petooktobarskom revolucijom, manipuliše ostacima te propagande iz devedesetih, nadograđuje ih i koristi sve vreme kao glavno oružje protiv sopstvenih građana. Stala je u zaštitu ratnih zločinaca i ideologije, koja je odvela direktno u smrt, teško siromaštvo i zaostalost čitavu naciju od mogućeg napada saznanja građana o zlodelima koji su počinjeni u njihovo ime, a sa ciljem pojedinačnog bogaćenja, sticanja privilegija ili prostog izbegavanja odgovornosti usled nedoraslog ponašanja njegovih predstavnika.

Znanje, istina i činjenice dostupni građanima Srbije najveći su neprijatelji države Srbije unazad skoro tri decenije, od početka sukoba i rata na prostoru bivše Jugoslavije. Iako i ranije. I takav odnos se nije menjao ni smenama na vlasti tokom celog tog perioda, jer, koliki god politički neprijatelji bili, na ovom zadatku, zataškavanju i skrivanju odgovornosti pojedinaca za ratove i postratne trzaje, iskazana je neprikosnovenost odanosti i upućenosti jednih na druge. Postojao je, ipak, kratak period, tokom vladavine Zorana Đinđića, kada su otkrivene grobnice sa zakopanim telima kosovskih Albanaca po Srbiji. To je zapravo bio prvi korak ka puštanju istine kroz zadah smrti u izazivanju mogućeg preokreta u svesti građana. Međutim, kratko je trajalo. Đinđić je ubijen, grobnice prekopane obesmišljavanjem, a tragedija teško izrelativizovana.

Kada bi se sada zemlja sama otvorila i iz nje mogao da se čuje huk smrti sa prikazima svakog pojedinačnog slučaja žrtve zločina, to, čini se, ne bi izazvalo u široj javnosti ni preveliku šokiranost, zaprepašćenje, bes… Neodoljivost spoznaje koja postaje sila, ona koja sve pred sobom ruši bez uprezanja, pred kojom svi odgovorni jednostavno nestaju, istovremeno bivaju prepoznati, kažnjeni i zaboravljeni, gotovo u jednom mahu.

To su propuštene šanse koje se nikada neće vratiti, a oboljenje društva više nikada neće biti u prilici izlečenja i povratka na stanje koje je mnogo zdravije od trenutnog. Bolest se razvila, a oporavak je moguć samo u smislu drugačijeg oboljenja, za nijansu možda manje opasnog u odnosu na ono kakvo bi bilo da se nije reagovalo ni tad.

A, da li je to „tad“ – sad? Danas, kada se govori o konačnom rešenju kosovskog problema, presecanju čuvenog čvora, potpisivanju sporazuma koji političke zvezde devedesetih danas na vlasti ne može i nikada neće obavezati ni na šta, osim na čekanje prilika i osmišljavanje načina za kršenje. I ne samo direktne učesnike i odgovorne za ratne strahote tokom devedesetih, koji sada usiljeno i sa krajnjim mislima odvrću to pero da stave potpis i nekakvu tačku na vreme zla, pre svega, sopstvenog. Već i generacije koje stoje odmah iza njih i nepropusno dalje upijaju krv sa ruku njihovih uzora, prepoznajući je kao čast i herojstvo. Umesto opakost, bolest, gramzivost, izostanak trunke odgovornosti i ljudskosti.

Nažalost, ovo „tad“ ili „sad“ je samo nužna posledica svih prethodnih stanja u kojima je izostala i najmanja intervencija, pomak, skretanje u diskontinuitet. Zato ono izgleda tako naopako, kao svoja suprotnost, ne izaziva nikakva očekivanja, ne nazire olakšanja. Ovo vreme, koje gotovo svi u glas zovu vreme konačnog rešenja, jeste ne-vreme i neprilika za okončanje problema, jer sa sobom nosi svu tragediju prethodnih razdoblja bez premca i novog sadržaja. Kao takvo ono neće i ne može doneti promenu, jer onako kako je spolja nametnuto da izgleda i čini se posmatračima, ne odgovora njegovom svojstvu niti je približno stanju iz kojeg je uopšte moguće postići cilj i posledicu manifestacija i predstava koje se upriličavaju. Neće nikoga obavezati ni na šta, ostaviće oluju laži, mržnje i netrpeljivosti da udara građane sa svih strana, dok će političke elite nastaviti da to posmatraju, pojačavaju ili smanjuju u skladu sa sitnosopstveničkim interesima.

Nedavno se na jednom skupu istoričara regiona koji su govorili o namernom iskrivljavanju činjenica, nadmoći službenih verzija istorijskih događaja naspram istinitih i faktičkih, moglo čuti da u Srbiji, gotovo netaknuto, preovladava ona koja je plasirana u udžbenike tek dve godine od početka rata – 1992. Tu su navedeni svi temelji na kojima su zasnivane i u skladu sa tom službenom laži interpretirani svi sledeći značajni istorijski događaji. Istoričarka Dubravka Stojanović govorila je, u sklopu toga, o misticizmu koji odlikuje tu zvaničnu postavku, kao nekakvoj kosmičkoj sili koja nam se dešava slučajno i nezavisno od nas, a zapravo nezavisno od odgovornosti političkih elita. Tu, razume se, spada i kosovska kosmička i sudbinska sila, baš onakva kakvu je i danas prikazuju građanima upravo te elite iz devedesetih, dok približavaju olovku papiru i stavljaju svoj potpis na istorijsko znanje o tome da su stigli da obrnu krug, od zločinaca do mirotvoraca. Samo, do kada i na koji način. To je, izgleda, trenutno manje bitno, jer se živi za trenutak, i to onaj istorijski, ali u službenoj verziji i do kraja sveta, ako je moguće.