Sedenje na dve stolice ili vođenje navodno balansirane politike između Evropske unije i Rusije ima svoje posledice ne samo na unutrašnjem planu, kada je reč o tempu sprovođenja reformi i usklađivanja sa evropskim standardima koji bi, vlada opšta saglasnost, doprineli boljem i kvalitetnijem životu građana Srbije, nego i kada je reč o regionalnim odnosima, pomirenju i uspostavljanju dobrosusedskih odnosa.
Činjenica je da je Rusija intenzivirala odnose sa Srbijom u poslednje tri godine, od aneksije Krima i sankcija koje je Evropska unija uvela toj državi. Po prvi put u istoriji, na inicijativu Rusije, dogovorene su zajednične vojne vežbe između dve države, a u godinama koje su usledile, Rusija je počela da naoružava Srbiju, snabdevajući je teškim komadima, što je dovelo u pitanje ne samo evropsku orijentaciju ovdašnjih vlasti zbog produbljivanja odnosa sa državom sa kojom je EU u sukobu, već je zabrinulo i susedne države, navikle na ratoborni odnos Srbije prema njima.
U poslednje tri godine zabeleženi su pokušaji dva državna udara, u susednoj Crnoj Gori i Makedoniji zbog, s jedne strane, njihovog opredeljenja za članstvom u NATO, odnosno smene vlasti, u drugom slučaju, koja ima težnju da se priključi NATO. U oba slučaja izazivanja nestabilnosti i sukoba, izvode se dokazi, Rusija je imala svoju ulogu ili doprinos. Kada se tome dodaju činjenice o uticaju Rusije na predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, i njegovu ratnohuškačku retoriku i stalno pozivanje na raspad države Bosne i Hercegovine, kao i podrška koju Rusija daje političkim elitama u namerama da ne reše kosovski problem, odnosno ne priznaju nezavisnost nekadašnje južne srpske pokrajine, vođenje navodno balansirane politike između Zapada i Istoka prelazi u svoju suprotnost.
Istovremena saradnja sa dve sukobljene strane neizostavno svrstava onog koji tvrdi da vodi uravnoteženu politiku na samo jednu stranu. Evropske integracije u novonastalim okolnostima imaju jedno određenje koje je nemoguće prenebregnuti – saradnja sa Rusijom, ako se ima u vidu sve gorenavedeno, jasan je pokazatelj antievropskih težnji ili evropskih dezintegracija.
U nizu primera u kojima se aktuelna vlast godinama unazad određuje kao inspirator i glavni podržavalac secesionističkih težnji u RS, kao i naznaka da je u vezi sa srušenim makedonskim režimom, odnosno sukoba sa novoformiranom, tamošnjom vlašću, Crna Gora predstavlja vrhunac odnosa u kojem se Srbija pokazuje kao partner koji nikako ne doprinosi uspostavljanju odnosa odgovarajućih za neki budući evropski okvir. Čak i ako izuzmemo podatak da se Aleksandar Vučić od pokušaja državnog udara u toj zemlji intenzivno viđao i sarađivao sa političarima koji su direktno optuženi za terorizam, potom, ako zaboravimo da je glavni ruski obaveštajac, nekoliko dana nakon pokušaja likvidacije crnogorskih pronatovskih političara, došao u Beograd na razgovor sa Vučićem, posle čega se dvojici ruskih državljana osumnjičenih u istom procesu gubi svaki trag, najnovije tvrdnje Mila Đukanovića da su srpski zvaničnici znali šta se priprema u Crnoj Gori govore u prilog tome da Srbija vodi licemernu politiku ne samo prema EU već i prema susednim državama i to upravo zbog saradnje sa Rusijom.
Kakav god da je odnos prema crnogorskim zvaničnicima u javnom mnjenju Srbije, odnosno stepen sumnje u vezi sa tvrdnjama o državnom udaru i pretežnim stavovima da je pokušaj terorizma u toj državi izmišljen sa ciljem političkog profitiranja vlastodržaca, izvesno je da bi u normalnim okolnostima izjava Đukanovića da je Srbija znala za pripremu nasilne smenu vlasti u toj državi izazvala bar potrebu da se ta pitanja nađu u fokusu javnosti i izazovu uznemirenje. To se, međutim, ne dešava. Ovako, mediji, građani, javnost u načelu, ponašaju se baš kao vladajuća struktura. Naime, premijerka Srbije je Đukanovićeve tvrdnje prokomentarisala sledećim rečima: „Tako da, svakako, ako on ima takva saznanja, ne mislim da su ona na štetu ili za kritiku Srbije.“
Dakle – krivi ili ne, nas se to ne tiče. Srbija će nastaviti da uverava građane da balansira u odnosu na Rusiju, udaljavajući se i ovako već dovoljno udaljena od svojih suseda s jedne, odnosno EU s druge strane.
Za kraj, navedimo odgovor Mila Đukanovića na pitanje zašto dokazi koje je Srbija imala nisu dostavljeni na vreme crnogorskim službama: „Želim da verujem da se u srpskim bezbednosnim strukturama nije blagovremeno prepoznala krajnja namera nasilnog preuzimanja vlasti i izazivanja bratoubilačkog rata u Crnoj Gori.“
Želim da verujem je, čini se, početak odgovora na mnoga pitanja u vezi sa spoljnom politikom Srbije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
