Knjiga Dobri ljudi u vremenu zla, Svetlane Broz, u čijoj promociji sam pre dva dana učestvovala, delo je nad kojim možemo samo da zanemimo.
Reč je o pričama, beleškama o običnim ljudima koji su u vreme rata u bivšoj Jugoslaviji rizikovali sopstvene kako bi sačuvali i odbranili živote svojih komšija, prijatelja, poznanika, nepoznatih ljudi koji su se na meti ratnih zločinaca i hordi našli samo zato što su drugačije vere i nacionalnosti.
Knjiga Svetlane Broz, koja je posle dvadeset godina konačno objavljena i u Srbiji, tera nas da se zapitamo šta smo to mi drastično u životu učinili da se približimo stepenu ljudskosti koju su glavni likovi u ovom delu, životu, učinili.
Da se posramimo, jer mi smo u Beogradu, u Srbiji.
U kojoj su i dan-danas na vlasti promoteri ratnozločinačke politike i njihove sluge.
Pod slugama mislim na one koji se navodno nalaze na suprotnoj strani od vladajuće elite i žele da je ponovo svrgnu sa vlasti, kao i dvehiljadite godine, uz politiku negiranja, zataškavanja ili relativizacije zločina, genocida i etničkih čišćenja.
Trideset godina nakon ratova, međutim, moramo vrednovati i kukavičluk gotovo podjednako kao i hrabrost. Obični ljudi, oni koji su bez privilegija i moći u različitim stepenima i svojstvima, ne mogu podleći ni podjednakom vrednovanju izražavanja odgovornosti u određenim situacijama.
Pogotovo onim najekstremnijim. Stoga, hrabrost se može izraziti i kao privilegija koju pojedinac koji čini hrabra dela poseduje.
To je jasno osećanje dobrote, prepoznavanje dobra koju hrabar pojedinac izbacuje u svet.
Međutim, on ne sme, pogotovo ne danas, u ovom postratnom periodu da bude više vredan naše pažnje od onih koji su činili, mislili, bili medij za izražavanje zla. Jednostavno ga prećutkivali, nesvesni njegovog postojanja.
Ti ljudi, koji su većina, i koji stoje sa druge strane, naspram retko hrabrih pojedinaca, nisu imali tu sreću, dakle, tu privilegiju da budu hrabri. Ali, oni zbog toga ne smeju biti manje vrednovani.
NJihovi su kukavički činovi zapravo izraz nesreće, potlačenosti, izmanipulisanosti, različitih stepena i svojstava – teških okolnosti, u kojima nisu uspeli da se razviju.
A koji su, i danas, način da zlikovci, odgovorni pojedinci, nosioci ratnozločinačke i mrziteljske propagande, zarad ličnog interesa, profiterstva na gladi i smrti, siromašenju, opakoj manipulaciji – izbegnu odgovornost i opstanu na političkoj sceni kao vladari.
Oni su svoju ličnu odgovornost svalili na obične ljude, ljude koji nisu imali snage, moći, volje da se odupru toj ratnozločinačkoj propagandi, koji su usled straha i pod uticajem teških laži, nesvesno, a u ime ratnog profiterstva nekolicine zlikovaca, ispali kukavice, nedorasli ljudi, monstrumi…
Rečju – izvršitelji zločina, u većini slučajeva ubeđeni su da su zverstva izraz dobra nastalog unutar njihove zajednice.
Ovo postratno vreme, razume se, u okvirima onoga što predstavlja, isto tako je opako kao ratno. Žrtvama i agresorima mora se baviti i promišljati u okolnostima u kojima su tako određeni i dalje, danas, u svom razvoju u odnosu na vreme kada su nastali.
Da bismo bili dobri ljudi u ovom postratnom vremenu, šta bi trebalo da činimo?
Da li je opaka griža savesti i potreba za dostizanjem cilja o odgovarajućim kaznama, pre svih, za one koji su bili na višim naredbodavnim položajima u okvirima sprovođenja ratnozločinačke politike, nužna za hod po ispravnom putu danas?
Nezadovoljstvo postignutim ciljevima, dometima i delima čini se kao nužnost jer u ovakvom vremenu, vremenu zla, ne može se nikada biti dovoljno dorastao. Moraju se činiti drastične stvari, drastična dela, u punom kapacitetu, i nikada ne osetiti zadovoljstvo postignutim, uprkos znanju i uverenju da su ciljevi kojima se vodimo ispravni.
Takoreći, nemamo vremena niti uslova da se bilo čime drugim bavimo, osim da pojačavamo zalaganje i rad koji ide u smeru afirmacije ljudskosti, dobrote, izražavanja totalne požrtvovanosti tom cilju, bez obzira na rizike.
Od običnog, u najvećem broju slučajeva, siromašnog i ratom opustošenog čoveka, koji je bio na strani srpske, agresorske politike, neljudski je tražiti odgovornost i osuditi ga na dalju propast zato što nije bio dorastao da odgovori na zlo u koje su ga gurnuli pojedinci, zlikovci na čelu države, koje je sam – na nedemokratskim izborima – zaokružio kao svoje predstavnike.
Za njegovu slobodu neophodno je boriti se.
Usled okolnosti koji danas vladaju u ovdašnjem društvu, čini se da nas je kazna, ipak, stigla. Nikada dovoljno velika zbog toga što je reč o društvu koje se nikada nije ogradilo i skinulo sa sebe odgovornost za genocide, već je na najviše državne pozicije ponovo birala upravo najzaslužnije za tu istorijsku i nacionalnu tragediju.
Ali, opet, govorimo o ljudima bez ikakve socijalne, zdravstvene, obrazovne i kulturne zaštite.
Teško izmanipulisane i osiromašene ratnoprofiterskom a potom i tranzicionom pljačkom. Zato, tražiti od njih da budu obavešteni, da spoznaju istinu, da se jasno odrede prema onome što i danas doživljavaju kao osnovni izvor straha za egzistenciju i život – ljude drugačije vere i nacionalne pripadnosti – nije fer.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
