Takođe, pitaju se kako je moguće da se Đilas uopšte drznuo da se ponovo pojavi pred njih i traži podršku da stane na čelo grada, na izvor moći, i krene dobro poznatim putem u akciju iz koje je izašao sa teretom medijskog manipulatora, sumnjivih poslova i uvećanog bogatstva.

Drugi na listi po opasnosti za javni interes, odmah iza Aleksandra Vučića, jesu upravo oni koji su već bili na pozicijama moći, i to neposredno pre. Stoga, kandidatura Dragana Đilasa za gradonačelnika, logički posmatrano, može služiti ne za izborni poraz Aleksandra Vučića, već upravo suprotno – za njegovu potvrdu na vlasti. Postavljanjem za njegovog glavnog protivnika onog čije je političko delovanje obeleženo upravo odlikama zbog kojeg se Vučićeva politika ocenjuje pogubnom, ide se ka neizbežnom porazu javnog interesa. Nasuprot tome, ispostaviće se odmah onaj, na prvi pogled, zdravorazumski argument, koji je toliko duboko utvrđen u javnom govoru: jesu „žuti“ bili korumpirani, istina je da su kontrolisali medije, da su se obogatili na najsramniji mogući način – u vreme tranzicije i opšteg siromašenja običnih ljudi – ali, u odnosu na aktuelnu „naprednjačku“ ekipu to su radili na mnogo kulturniji i finiji način. Takva argumentacija, međutim, najbolje opisuje trenutnu bolest i nakaradnost nastalu iz očaja, bede i izostanka bilo kakvog smisla i perspektive u društvu. Građanin, javni radnik, bilo koje misleće biće ovakvom postavkom odustaje od minimuma dostojanstva, normalnosti i spremnosti da svojim odlukama doprinosi sopstvenom a potom i opštem interesu.

Mnogi će, dalje, ovakvu konstataciju nazvati naivnom, nepolitičkom, lišenom uvida u realnost i ono čuveno „stanje na terenu“. Optužiće one koji o političkom izboru misle na ovakav način da se nesvesno ili pak svesno zalažu za ostanak Vučića na vlasti. Mišljenje o tome da je neophodno promeniti politički sistem i očistiti ga od svih ličnosti koji su ga svojim delima učinili teško korumpiranim, upropastivši živote sopstvenih građana, nazvaće utopijom i samim tim štetnim za predstojeću borbu. Boriće se, i bore se, protiv toga sa istom silinom sa kojom se suprotstavljaju svom političkom neprijatelju – Aleksandru Vučiću. Jer, njihova je logika neumoljiva, samo neko sličan njemu može da mu se suprotstavi.

Đilas je prepoznat kao trenutno jedini koji ima dovoljno snage i moći da izađe na crtu Vučiću. Kakav je karakter te snage, odnosno čime je dokazan i kakvim primerima i sadržajima ispunjen, za njih je nebitno. A ako baš moraju da se o tome izjasne, reći će opet – jeste sticao bogatstvo u državi u kojoj većina građana živi u teškom siromaštvu, jeste održavao i uvećavao to bogatstvo dok je obavljao visoke državne funkcije, jeste koristio sve mehanizme vladanja kako bi se na toj vlasti održao, od medijske manipulacije do prljavih političkih igara koje karakterišu gotovo svakog ovdašnjeg moćnika na vlasti, ali, on je to radio u manjoj meri i na civilizovaniji način od toga kako to trenutno radi Vučić. I to je, uveravaju, dovoljan razlog da građani ponovo biraju Đilasa. Gurnuli su ga takvim argumentima u ring sa Vučićem i odredili izborni slučaj na sledeći način: dve štetočine javnog interesa jedan protiv drugog – ali, jedan je naš, a drugi je njihov.

I tu se predizborna postavka okončava, ukida se prostor za dalju polemiku. Suština je definisana, vreme je stalo, a začarani krug u kojem se legitimiše lopovluk i korupcija se zatvara. Tome prisustvuju naša deca, naši navijači, koji za normalnost, pravdu, istinu, kažnjavanje zlodela, nisu imali prilike da čuju. Takve vrednosti ne žive u pričama onih koji im u nasleđe ostavljaju uslove za život. Samo prljava borba i svrstavanje na stranu jednog od negativaca, pa koji im je simpatičniji – da li ovaj plavi ili onaj smeđi, brutalniji ili manje brutalan. A zavolevši jednog danas, lako će zavoleti sutra i onog drugog.