Nasilje i nasilje

Huškajući ih na mržnju brutalnom medijskom propagandom u naporima da ih natera da uzmu oružje u ruke i upere ga na svoje komšije i sunarodnike i tako postanu isključivo njegovi podanici, kako bi on i njegova klika od toga finansijski i u svakom drugom smislu profitirali, na kraju ih je ostavljao na cedilu kao mete za osvetu ekstremista i zločinaca iz redova drugih naroda.

Još je Slobodan Milošević bio živ, doduše, u Haškom zatvoru, odakle je mogao da posmatra krvavu osvetu kosovskih ekstremista nad Srbima, čak pet godina nakon što je potpisao Kumanovski sporazum, povukao svoje zločinačke horde iz nekadašnje južne srpske pokrajine i ostavio na cedilu one u čije ime se navodno borio – da se nad njima iživljavaju, ubijaju i proteruju ih oni kojima je do juče upravo on svojom zločinačkom mašinerijom isto to radio.

Razume se da zločinački um, opterećen brigom za lični interes doživljava izvesnu satisfakciju, podmuklo se raduje tragediji koja je zadesila njegov narod, jer time, opravdava razloge za zločine koje je sam počinio i zbog kojih se i našao pred sudom, optužen za ratne zločine i genocid.

Godišnjica tog crnog martovskog dana za Srbe na Kosovu, koji su se potpuno nezaštićeni, prepušteni tragičnim posledicama izgubljenog rata, našli na udaru kosovskih ekstremista i ubica, obeležena je i juče, čak 17 godina posle, od strane onih koji su ih u rat uvukli, a potom ostavili kao topovsko meso za osvetu, ali i „sjajnu“ priliku da pravdaju svoju ratnohuškačku politiku tokom devedesetih.

Reč je o naslednicima najvećih političkih propalica sa ovih prostora, upravo Slobodana Miloševića, ali i Vojislava Šešelja, koji već celu deceniju vladaju gotovo istim metodama kao njihovi politički oci – nasiljem, korupcijom, brutalnom medijskom propagandom.

Ali, kako to, inače, u Srbiji biva, upravo oni koji su u ovoj zemlji proglašeni za izdajnike, strane plaćenike, „ustaše“, „šiptare“, „balije“, za mrzitelje sopstvenog naroda, jedini se na ozbiljan i temeljan način bave ovom tragedijom koja je 17. marta 2004. zadesila Srbe na Kosovu.

Uzmimo za primer taj „izdajnički“ Fond za humanitarno pravo, koji svake godine na taj dan ovdašnjoj javnosti predstavlja dubinu i razmere zločina nad kosovskim Srbima, činjenično, imenom i prezimenom, ali za razliku od aktuelnih vlastodržaca, čistog obraza i krvlju neisprljanih ruku.

Za one koji ne znaju šta se dogodilo tog 17. marta, odnosno koji imaju prilike da slušaju samo patetične, lažne, manipulativne, i, sa stanovišta odgovornosti, ogavno licemerne govore ovdašnjih političara, u tekstovima i javnim objavama FHP, mogu da saznaju objektivne činjenice i saosete sa užasnim strahotama koji su ti nedužni ljudi, Srbi, tokom tih dana doživeli. Stoga, u nastavku slede delovi iz FHP saopštenja.

Tokom dva dana, 17. i 18. marta 2004. godine, albanski ekstremisiti su širom Kosova napadali Srbe, Rome i Aškalije, njihovu imovinu i pravoslavne verske objekte.

U martovskom nasilju 23 ljudi je izgubilo život, povređene su 954 osobe, skoro 900 kuća je potpuno uništeno ili ozbiljno oštećeno, 36 pravoslavnih verskih objekata je demolirano i spaljeno, a oko 4.000 ljudi je raseljeno.

FHP ističe da je u nasilju 17. i 18. marta učestvovalo između 50 i 60 hiljada Albanaca koji su koristili kamenice, Molotovljeve koktele, palili su imovinu i pucali u zgrade, proterivali, zastrašivali i prebijali ljude.

Konstatujući da se većina demonstranata neredima priključila spontano, FHP citira Human Rights Watch da nema sumnje da su albanski ekstremisti radili na tome da organizuju i ubrzaju širenje nasilja.

Prema podacima koje je FHP prikupio u mesecima nakon martovskog nasilja, ozbiljnije je povređeno oko 170 Srba, od toga 150 batinanjem u njihovim kućama, dok je njih 20 napadnuto napolju.

Oko 800 srpskih, 90 aškalijskih i dve albanske kuće su potpuno uništene ili ozbiljno oštećene, a 36 pravoslavnih verskih objekata je demolirano i spaljeno.

Nakon martovskog nasilja raseljeno je oko 4.000 ljudi koji su ostali bez domova – neki od njih po drugi put, jer su već bili raseljeni 1999. godine.

U posebno teškom socioekonomskom položaju su se našli stariji ljudi, ali i drugi koji su u ovim neredima izgubili svu imovinu koju su sticali tokom života.

Neposredno nakon nasilja, piše između ostalog FHP, mnogi koji su izgubili domove bili su smešteni u kontejnere koje je obezbedila međunarodna zajednica i u kojima su uslovi života bili veoma loši.

Raseljeni Srbi mahom nisu bili zadovoljni procenama štete koje su izradile albanske institucije, ističući da je materijalna šteta koju su pretrpeli mnogo veća.

Takođe, žalili su se na to da je pomoć koju su dobijali od Vlade Srbije nedovoljna ili da uopšte ne stiže…