To je neposredno pre njega izjavila i Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara tokom posete Beogradu, u koji je doputovala pravo iz Prištine. Ovdašnja javnost godinama unazad počiva na pitanjima nekakvog konačnog izjašnjavanja o tome da li je Srbija u datom trenutku proruska ili proamerička, pa američki i evropski zvaničnici odgovaraju na takva fundamentalna pitanja na jedini mogući umesan način.

Razume se, međutim, da se opredeljenje traži, da je nužno i prirodno. Bez opredeljenja ne bi bilo ni razgovora, kontakta, kamoli saradnje, finansijskih ulaganja. Time što je konačno, 13 godina posle strahota koja je počinila na Kosovu, Srbija pristala da sedne za sto sa zvaničnicima te države i privede njenu nezavisnost kraju, opredelila se za Evropsku uniju i Ameriku. I to je ono što je zanimalo Nuland dok je bila u Beogradu, kada je izjavljivala da Ameriku ne zanimaju odnosi sa Rusijom, odnosno da te odnose SAD poštuje. To ima u vidu i američki ambasador i većina evropskih zvaničnika kada kažu da niko od Srbije ne traži da se opredeli. Srbija to mora sama da učini.

Dijalog sa Kosovom i izvesnost kretanja ka normalizaciji odnosa dve države, zapravo je spoljašnji okvir, koji zadovoljava međunarodnu zajednicu zauzetu na procesu uspostavljanja Kosova kao nezavisne države. Unutrašnji, namenjen građanima – podrazumeva mnogo drugačiji pristup, a on je određen vrednostima, činjenicama i istini o tome šta je Srbija zaista radila na Kosovu, zbog čega su toliki generali osuđeni u Haškom tribunalu zbog ratnih zločina, zašto su građani Srbije obeleženi kao jedna bezglava masa koja je podržavala ratno zločinačke ciljeve grupe bolesnika i idiota, birajući ih za svoje predstavnike i političku elitu. Do tog unutrašnjeg nivoa, međutim, nemoguće je prodreti, zato što su gore navedeni i dalje na vlasti. Promena političkog stava kod njih ne može biti ubedljiva jer je politika koja ih je određivala tokom rata devedesetih previše ekstremna. Promena u njihovom slučaju znači nešto toliko temeljno da je besmisleno na to traćiti vreme građana i njihovog javnog interesa. Šta građani Srbije imaju od toga što su, recimo, Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić ili Ivica Dačić odustali od ratno huškačke politike? Zbog čega ne prolaze kroz taj proces kajanja negde u miru, u svoja četiri zida, umesto na samom vrhu vlasti? Tako je, međutim, odredio tranzicioni sled u kojem je izostala lustracija i pravda na tom principu zasnovana.

Zločini države su, stoga, najveća tabu tema u ovdašnjem društvu. Istina o tome, čini se na osnovu ovog posttranzicijskog iskustva, nikada neće dopreti do građana, neće postati institucionalna, dok se, uprkos tome, Srbija, spolja gledano, opredeljuje nizom poteza za Brisel i Vašington umesto za Moskvu.

Taj hod počeo je hapšenjem Slobodana Miloševića, čime se okončala epoha mračnjaštva i nastalo doba njenih prduženih ruku, koje su sve tanje, ali više zahvaljujući spoljašnjim okolnostima i nemogućnostima za realizaciju nekakvog značajnijeg preokreta na staro, nego sopstvenim naporima. Za to vreme Moskva je udomila celu Miloševićevu elitu. Ona pažljivo i brižljivo podržava svaki politički signal iz Srbije koji oživljava ratnu politiku, verski i nacionalno opterećenu i netolerantnu. Očekivalo bi se, na osnovu činjenice da ga je isporučila Hagu, da je u Srbiji ideja politike Slobodana Miloševića mrtva i bačena u smeće. Međutim, nije tako. Ne da elita.