Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, odao je pre tri dana poštu žrtvama kosovskih Albanaca, pokopanih u batajničkoj grobnici, unutar „svoja četiri zida“.
Ta četiri zida, otkrivaju „poverljivi izvori“ u medijima su zapravo bili, za javnost, zatvorena vrata na nedavnom sastanku sa predstavnicima Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji.
Tada je Vučić, tvrde oni, odao počast minutom ćutanja za 744 kosovska Albanca čija su tela pronađena u masovnoj grobnici u Batajnici.
Vučić je to učinio, napominju izvori iz nevladinog sektora, na predlog jednog od učesnika.
Međutim, u svom govoru je naglasio da počast treba da se održi za sve žrtve ratova, a ne samo za albanske.
Od tog istog učesnika, Vučić je dobio poziv da položi cveće u Batajnici, ali je predsednik Srbije, u tom trenutku, naveo da sve masovne grobnice i sve žrtve sukoba treba da budu obeležene.
Od direktnog i neposrednog inspiratora zločina nad pripadnicima naroda bivše Jugoslavije, preko relativizacije i negiranja, Vučić je, u ovom poslednjem putovanju kroz svoje političko delovanje, staro već trideset godina, evoluirao u negatora koji će, kada se govori o njegovoj, sopstvenoj odgovornosti, odnosno političke klike kojoj je tako dugo i predano pripadao – da oćuti taj minut.
Međutim, kada se od političara, koji ima krvave ruke i um, traži da oćuti minut za žrtve na čija ubistva je svojim političkim angažmanom toliko dugo uticao, razume se da je neumesnost samog takvog događaja, u najmanju ruku, očigledna.
Pretpostavlja se i mogućnost dogovora i unapred pripremljenog scenarija da se, pred međunarodnim predstavnicima, sa Vučića, na ovaj način, skine bar malo tereta ratno zločinačke prošlosti, u susret konačnom rešenju kosovskog problema.
Ukoliko se, ipak, pretpostavlja krajnji cilj, a to je da se prekine sa zločinima, mržnjom i ponižavanjem na verskoj i nacionalnoj osnovi, jasno je da se na ovaj način, u Srbiji, do toga neće i ne može doći.
Stoga, postavlja se, čini se, logično pitanje, da li žrtve ratno zločinačke politike Srbije, tokom devedesetih, kao i svi oni, zapravo, privilegovani da dođu do istinitih saznanja i činjenicama o tome, a koji sa žrtvama saosećaju, žele ovakvo priznanje nekadašnje južne srpske pokrajine?
Reklo bi se da ne.
Poređenja radi, razumljivo bi bilo očekivanje da se ne oduševljava jer se neko, poput Hitlera, ili visokog bilo kog glavešine nacističke Nemačke, pojavio u Aušvicu da oda počast žrtvama holokausta.
Pogotovo na način na koji to radi Aleksandar Vučić, očigledno primoran od strane međunarodne zajednice, nosioca takozvane tranzicione pravde na Balkanu, da im se iz pozicije sile, suštinskog neprihvatanja odgovornosti i negiranja, obraća na sebi svojstven, sraman način.
Kako je Žena u crnom, Staša Zajović, nedavno istakla u intervjuu za Danas, za kolonijalne sile mir nikada nije povezan sa kažnjivošću zločina i sa pravdom, dok se žrtve pretvaraju u suvišnu robu u korporacijama i fabrikama.
O surovosti tog sistema, rekla je i sledeće: „Neproduktivno je osloniti se samo na pravdu na tom institucionalnom nivou, jer je to jedna industrija, profitabilan posao. Ti inženjeri tranzicione pravde se preseljavaju iz jedne u drugu zonu, ne udubljuju se u lokalne probleme. Ne verujem u poverenje i pomirenje odozgo. Pomirenje može da dođe samo odozdo, a onda zajednice žrtava moraju da budu potpuno nezavisne, ne mogu da se rukovode međunarodnim potrebama i projektima, nego je to ozbiljan posao svih nas, civilnog društva, da nekako vrše pritisak da zajednice žrtava učestvuju u građenju kulture pamćenja i sećanja. U radu na terenu videla sam da je mnogo bitnije da dugotrajno razgovaramo i strpljivo slušamo. Bitno je da se međusobno priznaju patnje i dostojanstvo. Simbolički spomenici, vidovi reparacije… I to sve, ako postoji nacionalni konsenzus“.
Razume se da smo daleko od nacionalnog konsenzusa, da smo daleko od toga da priznamo Kosovo tako što ćemo se kao narod, preko svojih predstavnika, iskreno pokloniti i priznati tamošnje žrtve nad kojima smo izvršili brutalne zločine.
Da ćemo se pokajati.
Verujem da žrtve imaju strpljenja da nas sačekaju, pa nam, možda, ovakvo zločinačko priznanje Kosova trenutno uopšte ni ne treba.
Treba samo onima kojima je stalo do profita i dalje eksploatacije država bivše Jugoslavije, sa jedne, i zločincima, sa druge strane.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
