Tim pre što im se ukazuje, prema njihovom shvatanju, vrlo pogodna prilika da se stave u ulogu žrtve i tako prikažu svetu. Oni već skoro dve decenije strpljivo sprovode reviziju istorijskih činjenica koje nedvosmisleno upućuju na njihovu odgovornost za ratove, praktično od trenutka završetka sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Od tada su svakodnevno na zadatku skrivanja sopstvene odgovornosti, čini se da je to najupečatljiviji aspekt njihovog javnog rada i angažmana u post-konfliktnom periodu.

Nijednom poslu i misiji se nisu toliko posvetili koliko naporima da iskrive istinu i opravdaju svoje uloge, odnosno uvere ostale da se njihovo delovanje tokom devedesetih nije iscrpljivalo u huškanju građana Srbije da uzmu oružje u ruke i idu da ginu i ubijaju za ciljeve miloševićevske i šešeljevske bolesne politike čiji su glasnogovornici ponosno bili. Oni i danas, petnaest-dvadeset godina nakon ratova, traže realne osnove, smisao i opravdanje za sopstvene gluposti i zlobu pa agilno reaguju na svaki mig i najmanji šum koji može da doprinese ostvarenju tog prioritetnog cilja. Jedva dočekaju da neko progovori o takozvanoj kolektivnoj krivici jer im je tako lakše, da ceo narod bude kriv zbog toga što su ga žestoko medijski izmanipulisali i naveli na stranputicu istorije.
Evidetna je razlika, međutim, u njihovom odnosu prema žrtvama sopstvene politike ranije i sad. Tokom rata je svaka žrtva, svaki zločin bio opravdan i slavljen kao pobeda srpskog naroda. Niko od njih se nije ustezao i ograđivao od praktičnih posledica njihovog ratnog huškanja – ratnih zločina i genocida. Naprotiv, tokom svih ratnih godina, oni su svaki zločin ponosno isticali kao i svoju ličnu pobedu. Potom je, kad su sve ratove koje su vodili izgubili, usledila etapa u kojoj preovlađuje negatorski karakter i relativizacija razmera zločina i broja žrtava. Ta etapa u razvoju nacionalizma srpskih zvaničnika se trenutno prožima sa onom koja je nasleđuje – a to je upiranje prstom na drugu stranu, čim se pomene odgovornost za sopstvene zločine – što je naivni pokušaj skretanja sa teme.

Građani se, razumljivo, s obzirom na medijsku zatrovanost i blokadu reforme obrazovnog sistema, identifikuju sa tim prljavim odnosom srpskih zvaničnika, direktnih učesnika u ratnoj političkoj propagandi, pa se i oni istovetno postavljaju prema takvim temama.

Sledeća ravan na kojoj je očigledna razlika u razvoju srpskog nacionalizma nekad i sad, odnosi se na vrednosni okvir spram ratnih događaja. I najtvrđi zastupnici četništva i ratno zločinačke politike koja je rezultirala genocidom, kao i oni koji stoje nasuprot tome – slažu se u suštini, a to je da nije dobro ubiti osam hiljada ljudi za nekoliko dana samo zato što su muslimani. Ili, da, recimo, nije bilo u redu granatirati i ubijati građane Sarajeva četiri pune godine samo zato što se u tom gradu kriju, takođe, muslimani. Slažu se da nije bilo dobro prelaziti tenkovima preko albanskih kuća na Kosovu samo zato su albanske. Zapravo, suprotan stav skoro više niko ni ne zastupa, što svakako nije bio slučaj ranije. Danas će retko u iznošenju sopstvenih stavova reći – da, dobro je što su pobijeni, zaslužili su, genocid je u redu. Izražavaće kroz svoj pokušaj odbrane lažnih patriotskih osećanja sve gore navedene faze – od negiranja i relativizacije događaja do upiranja prstom u drugog i skretanja sa teme – sve u cilju pranja svojih ruku i prekida veze sa tom ružnom prošlošću. I to je neka vrsta suočavanja. U kakvim okolnostima se odvija, čini se da je to maksimum. Od njih, nije realno očekivati više.