Ni ja ne volim Đilasa, ali…

Ovo je ključni, ako ne i jedini argument, gotovo svih koji su stali iza bivšeg gradonačelnika Beograda i koji vode kampanju usmeravajući glasove građana ka ovom opozicionom kandidatu. Čak je i sam Đilas usvojio takvo viđenje sebe samog, pa se predstavlja kao grešnik ali istovremeno i neko ko jedini ima snage da stane naspram predstavnika naprednjačke vlasti u Beogradu.

Stoga, postavlja se pitanje, odakle ovaj kandidat vuče tu snagu, koje reference su odredile njegovu ličnost kao neophodnu da stane ispred svih u borbi za vlast u Beogradu. Pitanje je još teže ako se uzme u obzir prvi deo argumentacije kojim se objašnjava ovakav postupak, a koji stoji u neprirodnom i kontradiktornom odnosu spram snage na koju se pozivaju i sam Đilas i oni koji su ga kandidovali – niko nije presrećan zbog tog izbora, niko ga zapravo ne voli, niko ne stoji čista srca iza njega, pa ni on sam, i tome slično…

Logika kojom se upravljaju opozicioni politički predstavnici u pokušaju privlačenja glasova i podrške biračkog tela zasnovana je na pretpostavci da je za dobar rezultat neophodna dobra poznatost kandidata. To dalje, međutim, ne pretpostavlja da je od presudne važnosti da taj kandidat bude poznat isključivo po dobrim delima, već se toleriše i računa i reputacija stečena lošim postupcima. Ako se vratimo na postavku sa početka – niko nije presrećan i ne misli da je Đilas dobar kandidat, ali je jedini… – onda vidimo da u odnosu – dobri postupci, s jedne strane i loša dela, s druge – čak preovlađuje negativna određenost i poznatost opozicionog kandidata. Da je slučaj drugačiji, oni koji su kandidovali i stali iza njega ne bi svoju argumentaciju započinjali upravo negativnom određenošću u kojoj naglašavaju da ni oni ne vole ishod koji je nametnuo bivšeg gradonačelnika kao lidera borbe protiv Vučića. Nesporna činjenica u vezi sa snagom ovog kandidata broji se i u 16 odsto podrške (prema anketama) koju ima u biračkom telu, uprkos medijskoj blokadi, tabloidnom uništavanju ličnosti, autokratskom načinu vladanja aktuelnog režima. Ali, imajući u vidu upravo navedene odlike vlasti koje neposredno osećaju najviše građani, taj procenat osvešćenih o neophodnosti promene vlasti, izvesno do toga nije došao zbog privrženosti opozicionom kandidatu.

Poznatost „našeg“ kandidata zasnovana je, dakle, na preovlađujuće lošoj reputaciji iz perioda kada je bio na vlasti i obavljao posao za koji se ponovo kandiduje. U međuvremenu, od kada je napustio vlast (pre 4 godine) do danas, ipak, nije primećen nijedan njegov postupak koji bi dao povoda za uručivanje naknadnog poverenja i koji bi se mogao navesti kao argumentacija za poziv na davanje podrške u daljem političkom delovanju. Ostaje jedino vera u tu, gore navedenu, snagu kao razlog za tako nešto.

Međutim, snaga je ostala određena negativnim kontekstom o njegovoj poznatosti, a tu je zapravo i suština odnosa političke elite prema biračkom telu. Ono što njih sve skupa, zajedno sa svojim kandidatom, karakteriše jeste nedoraslost poslu kojim se bave. Bili su dovoljno lenji i nesposobni da u susret beogradskim izborima, godinama unazad, rade na profilisanju lidera koji neće imati „putera na glavi“, koji će preduzeti određene akcije i imati nastupe iskazivanja iskrene brige za javni interes, vođeni čistim namerama za obavljanje tog posla. Tu, potom, dolazimo do sledećeg sloja suštine problema koji se ne odnosi samo na listu političara koja je stala iza Đilasa već i svih ostalih kandidata na izborima koje, kako tvrde, karakteriše iskreno opoziciono delovanje – niko od njih se nije povukao iz politike i dao priliku drugim ličnostima, neisprljanim koruptivnim i neodgovornim političkim delovanjem. Jer, time što pozivaju da se zapuši nos i glasa za kandidate koje krase upravo navedene osobine, pravdaju i sopstveni autoritet i razloge zbog kojih su i dalje na političkoj sceni. Predizborni slogan koji asocira na ovakvu postavku stvari – da ovi odu, a da se oni ne vrate – DJB i Dveri, imao bi smisla da nije reč o grupaciji političara koje odlikuje profašistički pristup osnovnim društvenim pitanjima, pa bi se tom sloganu moglo dodati – i da vi ne dođete.

Na kraju, čini se da sasvim izvesno možemo reći da snagu negativnih ličnosti na opozicionom terenu zapravo čini novac i njihovo bogatstvo koje mogu da stave na raspolaganje ukoliko dobiju podršku za kandidaturu. Međutim, postoji ipak verovanje da građani mogu da prepoznaju opasnost od prepuštanja svojih sudbina opoziciji koja nije bila dovoljno spremna da se odrekne političkog delovanja zarad viših ciljeva i ispostavi nove ljude koji bi zauzeli taj prostor i suprotstavili se autoritarnoj i korumpiranoj vlasti.