Opet lak profit

Neposredno nakon toga je rekao da prihvata poziv hrvatske predsednice da dođe u zvaničnu posetu toj državi. Postavio je i pitanje da li ćemo da rešavamo probleme ili ćemo da čekamo da nam još pola građana ode iz zemlje. Govorio je o tim temama, činilo se, racionalno i smirenim tonom, bez uobičajenih dodataka i zapaljivih izjava za uzburkavanje nacionalističkog duha. Nužnost evropskih integracija ispostavljena je kao vrhunski cilj bez cinizma, a čak je i po prvi rekao da će Srbija morati da uskladi spoljnu politiku sa evropskom, u kontekstu sankcija Rusiji, bez povišenih tonova o tome da je Ruska Federacija najveći prijatelj srpskog naroda i da je Srbi nikada neće „izdati“.

Nekako se ovaj niz realističnih regionalnih poruka predsednika Srbije, kao i događaja u vezi sa evropskom perspektivom države, poput predstavljanja strategije za proširenjem, odnosno njihova pozitivna interpretacija u ovdašnjim medijima pod kontrolom Vučića, poklopila sa kampanjom za beogradske izbore. Čini se da su takve izjave i događaji nešto što je „milo“ uhu beogradskih glasača. Ili bar, moglo bi se reći, da su takve poruke najmilije građanima Beograda u odnosu na ostatak Srbije. Da se demantuju tvrdnje opozicionih kandidata o nepromenljivosti starog radikalskog kadra, nacionalizmu, četništvu, da se obesmisle stalna podsećanja na Vučićevu ratnohuškačku prošlost. Da se nekako ublaži utisak o katastrofalnim scenarijima koji predviđaju doživotnu, despotsku vlast Aleksandra Vučića, ili u najblažoj varijanti, još decenijsku, u izolaciji, i pod ruskom kapom.

Kada se tome dodaju teški sukobi unutar opozicionih struktura, čijim predstavnicima izmiču navedene teme, bez obzira na trenutak, ipak objektivno vrlo značajne, izgleda da je Vučić opet lako profitirao. Jer, postavimo stvari onako kako ih Vučić namerno ili nenamerno predstavlja: dok se on bori za pomirenje u regionu, rešavanje pitanja koje niko decenijama nije rešavao, utvrđuje evropski put Srbije, odlazi u Hrvatsku, trpi uvrede zarad viših ciljeva, proevropska opozicija, čija je politika bazirana na tvrdnjama da je trenutna situacija identična onoj iz devedesetih, odnosno da se onaj u kojeg upiru prstom nije ni za pedalj pomerio od uloge starog ratnog huškača – priznaje Kosovo, miri Srbiju i Hrvatsku, miljenik je evropskih zvaničnika.