Opozicija kao Vučićeva pozicija

… čak sasvim suprotno od toga, svoje uloge i zlodela iz prošlosti negiraju ili predstavljaju kao vrlinu, onda je jasno da je njihova predstava upriličavanja navodnog sećanja na žrtve sopstvenog naroda zapravo proslava i veličanje takvog tragičnog slučaja. Jer, to je njihov način da se isprazne, da otpuste iz uprljane savesti sav mulj loših postupaka i sećanja na pečate koje su ostavili na jedno od najmračnijih doba nacionalne istorije. Kada se popnu na te bine i sa njih krenu da glasom lažnog pravednika grme floskule o tome kako je narod pretrpeo ogromnu štetu od strane ruke, od okupatora, od zločinaca druge nacionalnosti i vere, kako je narod žrtva svetskih zavera i sila koje su u istoriji bili na suprotnoj strani od „naše“, oni se time osećaju kao pobednici. Kao pobednici nad stvarnošću i istinom, kao vrhunski manipulatori, do čijih grehova niko nikada neće uspeti da dopre.

Kako godine prolaze, i sami sebe su ubedili da su pravednici, evidentno je iz nastupa, koji svakom novom prilikom zrači još jačom samouverenošću i gordošću naspram onih čije sudbine su podveli pod sopstveni, sitni interes. U tome im pomažu okolnosti upriličene od strane EU i drugih zapadnih partnera, u kojima se od njih očekuje da budu mirotvorci, oni koji će smiriti postratne tenzije i pomiriti se sa narodima nad kojima su počinili genocid i druge strahovite zločine, kao saučesnici ratno-zločinačke i diktatorske politike Slobodana Miloševića i njegove kulturno-društvene elite. Očekuje se zapravo da se konačno otkinu od svojih korena, ideala veliko srpske politike, osvajanja teritorija i etničkog čišćenja, pre svega, u odvajanju od politike secesionističkih težnji Republike Srpske, teritorije na čijoj etničkoj „čistoti“ su predano celu deceniju radili, kao saradnici Miloševićevog režima.

Takođe, očekuje se da priznaju nezavisnost Kosova u čiji proces otcepljenja su opet značajno bili uključeni podsticanjem i podržavanjem represivne politike u nekadašnjoj južnoj srpskoj pokrajini. I tu se dolazi do ključnog produbljivanja društvenih problema, jer načini na koje oni to čine ne odstupajući od onoga što su bili, ne kajući se, ne otkrivajući greške čije su posledice milioni osiromašenih i hiljade mrtvih, već prikazujući se kao žrtve koje samo trenutno nemaju snage da se odupru velikim svetskim silama i zaverama protiv njih, protiv države, i, pre svega, srpskog naroda. Iz takvog procesa neće proizaći nikakva normalizacija odnosa između država bivše Jugoslavije, pomirenje među narodima, već zamrznuto stanje iz kojeg se čeka ponovo prilika za osvetu, iako će spolja izgledati kao da je proces okončan.

Kod zamrznutog konflikta dolazi se dalje do još jednog fenomena koji se odnosi na sledeći društveni sloj – opoziciju takvoj politici Aleksandra Vučića i Ivice Dačića. Na delu je, verovatno opet izrazito svojstveno aktuelnim ali i svim prošlim prilikama, ujedinjavanje opozicije sa ciljem „obaranja režima Vučića“ ali pod okriljem borbe za očuvanje Kosova. Dragan Đilas, neko ko je do juče bio podjednako simpatičan i prihvatljiv i građanskoj i nacionalnoj opciji zbog nikada dorečenih i često kontradiktornih stavova i postupaka, okuplja oko sebe, odnosno svoje materijalne sile i baze političke moći, suštinske nacionaliste. Oni koji kritikuju Vučića zato što zapravo nije skroz onaj stari Vučić – već sada polomljenih leđa od strane „zlog Zapada“ spreman na kompromise.

Na jednom mestu, za istim stolom pregovaraju o ulasku u savez i Vuk Jeremić i Dveri i DSS. Uslov njihov za ujedinjivanje u Đilasov blok je da se stane na branik odbrane Kosova od Vučića, odnosno Evropske unije i Amerike. Da se konflikt zamrzne, da se čekaju upravo one prilike za ostvarenje velikosrpskog sna Slobodana Miloševića i Dobrice Ćosića. Da se odustane od evropskih integracija ako je uslov za nastavak potpisivanje pravno-obavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine, da se slave godišnjice zločina nad srpskim žrtvama, negiraju i relativizuju oni za koje odgovorna Srbija, kao i, verovatno, da se Vučić i Dačić vrate svojim ratno-huškačkim korenima u punom zamahu. Jer, nezvanično šuškaju, ne može se Vučićev režim rušiti građanskim opcijama i širenjem ideja humanizma, suočavanja sa odgovornošću, tolerancijom i uspostavljanjem vrednosti poštovanja pripadnika drugih naroda. Već, logika je ta naopaka, narod je, pretpostavljaju čvrsto oni, spreman za rat, za nastavak sukoba, za mržnju i, razume se, shodno tome, siromaštvu i gladi. Narod je glup, polupismen, nacionalistički i nazadan. Narod to voli, misle oni, pa će tako jedino uspeti da se domognu vlasti i da nastave da drljaju ono što je čak i jedan Vučić, i to ovako skroz nakaradan i loš, uspeo da prevaziđe.