Porodica - ulivanje zla 1Foto: Luca Marziale / Danas

Naime, većina onih koji nikada nisu podržavali Miloševićevu diktaturu, koji su uviđali, a i danas su svesni tragedije koju je počinio, neretko ističu da je Milošević najviše zla naneo sopstvenom narodu, koristeći ovakvu tvrdnju u polemici koja se vodila i dalje se vodi o tome da li mu je trebalo suditi u Srbiji.

Uverenje da je Milošević naneo najviše zla sopstvenom narodu čini se zapravo i kao paradigma odnosno pravi odraz stanja ovdašnje zajednice, kada je reč o odnosu prema zločinima, koje je, u ime Srbije, ovaj diktator, tokom ratova devedesetih, počinio širom bivše Jugoslavije.

Može se reći da postoje dva različita ugla gledanja na istu stvar, ali, imajući u vidu da u javnom mnjenju drastično izostaje onaj koji se tiče suočavanja sa ratnozločinačkom prošlošću i odgovornošću Srbije za ratove, odnosno onoga što je njegov režim uradio ljudima druge nacionalnosti i vere, onda je neizostavna i upadljiva zapitanost o neosetljivosti koja se izražava gore navedenom tvrdnjom.

Naime, da li je Milošević više zla naneo sopstvenom narodu nego narodu koji je stradao u srebreničkom genocidu, u teškim zločinima širom Bosne, stradalnicima po logorima…

Ili, da li je Milošević naneo više zla svom narodu nego onom na Kosovu koji je najpre teško diskriminisao, ukinuo sva prava i slobode da bi im na kraju tenkovima prelazio preko kuća i ubijao, a njihova tela zakopavao po grobnicama širom Srbije?

Ili je manje zla narodu kojem je otetom JNA porušio gradove, početkom rata u Hrvatskoj?

Moglo bi se, zapravo, reći da je Milošević najviše zla ulio u sopstveni narod, imajući u vidu da naslednici njegovog režima i dan-danas jesu na vlasti, a strahote koje je počinio drugim, kao i sopstvenom narodu, čuvaju i prećutkuju čak i najtvrđi protivnici Aleksandra Vučića.

Pogodilo se da se ova tvrdnja da je Milošević najviše zla počinio sopstvenom narodu „zavrtela“ u ovdašnjoj javnosti baš tokom obeležavanja 29 godina od početka opsade Sarajeva, 5. aprila.

O toj tragičnoj godišnjici za koju je odgovoran Miloševićev režim, a aktuelni predsednik, Aleksandar Vučić, u svojstvu potrčka osuđenog zločinca Vojislava Šešelja, tokom opsade, vitlao snajperom po brdima oko Sarajeva, razume se u većini medija, nije bilo ni pomena.

Kritičari Vučića koji nalaze sličnosti sa Miloševićevom diktaturom, o kojoj se ovih dana pod utiskom serije „Porodica“ naveliko izjašnjavaju, nisu iskoristili priliku da povuku, recimo, najočigledniju paralelu – ulogu i učešće Vučića u Miloševićevom pokolju u BiH.

Koliko su te činjenice „isplative“ opoziciji u pokušajima obaranja Vučića sa vlasti, jasno je, s obzirom na preovlađujuća uverenja i stavove građana Srbije o ratovima devedesetih.

Pobrinuli su se svi zajedno, i ovi direktni učesnici i pomagači u zločinu i ovi koji su svoje opozicione političke karijere gradili na nacionalizmu, negiranju i relativizacija zločina, iako ruke nisu okrvavili, da obični ljudi i dan-danas pojma nemaju šta se tokom tih krvavih sukoba u njihovo ime radilo.

Podsetimo, stoga, povodom godišnjice opsade Sarajeva na činjenice, koje iz godine u godinu, ponavljaju samo par nevladinih organizacija, među kojima su i Žene u crnom:

„Rat u BiH bio je najkrvaviji oružani sukob na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata, koji je iza sebe ostavio blizu 100.000 ubijenih ljudi, dva miliona raseljenih lica, više od 20.000 žena koje su preživele ratno silovanje. Opsada Sarajeva trajala je 1.475 dana i bila je najduža opsada jednog grada u modernoj istoriji. Tokom opsade ubijeno je preko 11.000 odraslih osoba i više od 1.600 dece. Na grad je ispaljeno više od 480.000 projektila… Režim Slobodana Miloševića davao je političku, logističku, vojnu i svaku drugu podršku bosanskim Srbima, iako zvanično „Srbija nije bila u ratu“. Bombe koje su bačene na Sarajevo proizvedene su u Srbiji, a ljudi iz Srbije masovno su učestvovali kao dobrovoljci… Mnogi predstavnici današnje vlasti u Srbiji, uključujući i Aleksandra Vučića, aktivno su učestvovali u toj politici. Rat koji se zvanično završio potpisivanjem Dejtonskog mira, zapravo nije završen ni za žrtve ni za one koji su preživeli. Mir ne znači samo odsustvo sukoba; mir znači uspostavljanje pravde. Međutim, samo jedan broj žrtava rata u BiH je dočekao pravdu, i to onu sudsku. Većina žrtava i dalje traga za pravdom, dok vlasti Srbije (koja je najodgovornija za rat u BiH) rade sve kako pravda ne bi bila zadovoljena.“

Jasno je da je u opsadi Sarajeva i u BiH uopšte poginulo i proterano mnogo Srba, kao što je to slučaj i svim drugim bivšim republikama Jugoslavije.

Da ih je Milošević u svom ratnoprofiterskom pohodu ostavio kao topovsko meso za osvetu zločincima drugih naroda ili raselio.

Ali, jasno je i da dok se činjenice o ratnozločinačkoj prošlosti svesno sakrivaju od građana Srbije, prilikom osude Miloševićevog režima, samo se dodatno doprinosi zlu koje im je taj diktator naneo.