Premijerko, sreća je u priznanju

… a ne samo srpsku manjinu (jer svi smo ljudi, a ne govna), kao i pružanjem ruke u pogledu kulturne i ekonomske saradnje, iskrenim saosećanjem. Jer, ko će bolje utešiti žrtvu, onog sa druge strane, od pokajnika, odnosno onog kojem je iskreno žao jer se u jednom trenutku našao u ulozi dželata. Time bi dao primer i povukao baš tog drugog da se suoči sa sopstvenim zlodelima i da ima razumevanje i empatiju za posledice svojih nedela.

Tako se, valjda, vaspitavaju deca, tako se ponašaju pristojni ljudi, oni koji drugačije ne mogu da žive. To su osobine koje se ispolje same, ne zavise od konkretnih interesa, a zapravo se u interesu osećanja zadovoljstva i sreće isključivo i kreću. Sreća su ljubav, poštovanje, pokajanje, priznanje, žrtvovanje, saosećanje. Sve ono što se odnosi na drugog.

U skladu sa „složenošću“ ovakvog pristupa životu, premijerka Srbije Ana Brnabić, koja važi za onaj pristojniji, obrazovaniji, iskustveniji deo i primerak vladajuće garniture, odaje utisak osobe koja postupa iskreno. Iskreno u odnosu na složenost zadatka koji je pred njom – da građane koje predstavlja oslobodi tereta ratno zločinačke prošlosti koje su političke hulje i zlikovci učinili u njihovo ime, u ne toliko dalekoj prošlosti, da javno i nedsvosmisleno osudi sve pojedince koji su materijalno i u privilegijama profitirali od te najveće sramote i nesreće koje su zadesile narod, na čije čelo je dobrovoljno, sa zadovoljstvom i ponosom stala.

„Ambasador Skot zna, bio je prisutan na sastancima sa mnom, sa nekim drugim američkim zvaničnicima, kada sam ja u više navrata reagovala da ako čujem da neko na sastancima u Vladi Srbije naziva Kosovo državom, da će taj sastanak biti odmah prekinut, a oni zamoljeni da napuste Vladu Srbije, dakle ambasador Skot, može vam on to potvrditi, bio je prisutan na tim sastancima i posle toga da opet dođe u Vladu Srbije i to izjavi je krajnje neprimereno“, rekla je premijerka Srbije reagujući na verovatno najtrivijalniju izjavu jednog stranog diplomate u, ne izuzmimo iz obzira, dalekoj 2018. godini… Godini u kojoj se rešava pitanje Kosova, uspostavlja pomirenje i normalizacija sa kosovskim Albancima, običnim ljudima, koji su imali tu nesreću da tokom vlasti predvodnika ratno zločinačke politike Slobodana Miloševića žive na Kosovu. Ta politika je pokosila deset hiljada života kosovskih Albanaca i u jednom trenutku proterala čak 800.000 njih. Zamislite samo, zamislite te brojeve, pretvorite ih u ljude, pa podelite količinu nesreće po glavi stanovnika i ponovo poslušajte svoju premijerku šta kaže. Da li vas je sramota, da li vam je žao svog tog sveta koji joj slepo veruje i oseća zadovoljstvo dok ih ona poliva onim stvarima i sve dublje ukopava u mulj sopstvene nesigurnosti, nebezbednosti, siromaštva i bolesti.

Tako se to zapravo radi kada ti je prioritet opstanak na vlasti, i to ne toliko sopstveni, već opstanak tvog vladara, vladara tvog naroda u čijoj si službi, gotovo religijskoj, po načinu na koji to radiš. Niko te neće spasiti ako te on napadne i razotkrije sve one privilegije koje ti je omogućio da stekneš. Zato je raskoš njegovog života istovetna i direktno zavisna od tvog. Nakon tebe biće i dalje Aleksandra Vučića, to je jedino izvesno. Takva otkrića moguće je da zabluđuju duh, da ga toliko uplaše ili zasene, da bi se zapravo premijerka Srbije duboko gnušala načina na koji odrađuje svoju ulogu na čelu Vlade Srbije kada bi se posmatrala iz prošlosti i neke druge pozicije. Ali, to je potpuno nevažan aspekt. Važno je to da nju nije sramota da se tako ophodi prema ratnim zločinima i najvećim stradanjima na evropskom tlu, posle nacističke Nemačke i Drugog svetskog rata, sa najodgovornije pozicije ne samo u ovom trenutku nacionalne istorije, već trenutku u kojem je moguć trzaj, revolucija, obrt, i koji će duboko odrediti budućnost naše dece u svakom pogledu. Od kulturno vrednosnog, društveno socijalnog do ekonomskog i onog koji izvlači čoveka iz ropstva surovog kapitalističkog sistema zakačenog za random državu takozvanog trećeg sveta. Surovost u ophođenju prema drugim narodima, suštinski je izostanak saosećanja i ljudskosti prema sopstvenom, što se u drugom obliku jasno i vidi. Prepuštanje sudbina siromašnih da dalje propadaju i budu prodati najsurovijim kapitalističkim mašinama sa osmehom na licu i uverenošću da su to činovi u javnom interesu.