Svaki dan

Majka je malog deteta, živi sa roditeljima penzionerima, koji primaju minimalne penzije od oko 12 hiljada dinara. Nema ni 25 godina, a uskoro bi mogla da očekuje platu od 25 hiljada dinara. Od januara meseca nije imala nijedan slobodan dan. Svaki dan, bez dinara, stoji za kasom već tri meseca.

To je sve protiv zakona!, konstatuje slušalac ove priče. Kako protiv?, pita drugi. Pa, upravo to je zakon, konstatuje potom. Ko to može da promeni, uključuje se sledeći sagovornik. Niko živ…, odvraća drugi. Ovde nikada neće biti bolje. Samo se smenjuju lopovi i prevaranti na vlasti, niko im ništa ne može… Tu se ništa ne može. Mi možemo samo ovako da pričamo. Uostalom šta nas briga, gledaš kako da zaradiš koju hiljadu više, da zadržiš ovo što imaš, da ne budeš baš toliko nesrećan.

Ali, nije tako, mene ovo baš potrese, kaže sledeći. Mislim onda o tome ceo dan, ne bude mi dobro… A, ništa mi nije bolje nego što je toj nesrećnoj ženi. Samo malo mi je bolje…

S druge strane, zašto ona to trpi?, pita jedan.

A šta da radi? Da digne revoluciju? Svi ćute, niko se ne buni, kako ona da se pobuni?, nervozno trese nogom onaj koji mu odgovara. To je život, nastavlja, svi tako žive…

Kako sam ja? Ja sam se pobunio, rekao sam neću!, odvraća onaj od malopre.

Videćemo kako ćeš proći… Neću da kažem da ćeš loše proći, ali ako dobro prođeš, to neće ništa dokazati. To će biti slučajnost… Izborićeš se za sebe i to neće ništa značiti za druge, osim za tebe i tebi bliske… Zašto uopšte o tome razgovaramo, kada je to jasno.

Ja ću, ipak glasati za Vučića. Svi će glasati za Vučića, i tako i treba da bude, konstatuje sledeći. Jer, on treba da pobedi, tvrdi neočekivano jedan. Daje ubrzo obrazloženje. Kaže da Vučića niko ne može da smeni sa vlasti, osim njegovih. Ništa mi tu ne možemo, njega samo njegovi mogu da skinu. Zato je dobro da pobedi.