Trideset hiljada evra za Dragana

Njeni apeli i pozivi, koji zaista jesu česti, da se građani vakcinišu nisu imali mnogo efekta, priznala je ona.

Vest da je od korona virusa preminuo dečak, šesnaestogodišnjak, došla je istovremeno sa odlukom Kriznog štaba da se u kafiće i noćne klubove ubuduće zabrani pristup nevakcinisanima ili onima bez negativnog testa.

„Ne mogu da verujem da u ovome nismo zajedno“, odgovarala je negodujući na pitanja novinara kada su tražili objašnjenja o tome kako će država da kontroliše seoske kafane.

Potom je dodala pitanje da li je cilj građana da žive u policijskoj državi, jer, istakla je, kada jednom uvedete policijsku državu, teško da će ona prestati da bude policijska i kada ne bude više korona virusa.

Ona neće da živi u policijskoj državi, kategorična je bila, što i građanima, čija je premijerka, najodgovornije preporučuje kao vrednost za htenje.

Mora da se prizna da bi ceo nastup premijerke Srbije bio sasvim očigledan u smeru javnog interesa i opšteg dobra da nije reč o Ani Brnabić i državi Srbiji.

Svako isticanje vrednosti činjenica, razumljivih i logičnih svakom iole razumnom čoveku, od strane onih koji unazad deset godina vladaju ovdašnjim građanima, međutim, deluje kao dodatni pritisak i iznošenje na svetlost dana neiskrenosti i namera sa nečistim motivima.

Istina, doduše, građani Srbije godinama unazad ne žive u klasičnoj policijskoj državi, ali to je zato što su Srpska napredna stranka i predsednik Srbije uzurpirali i zloupotrebili moć prevodeći veliki broj policijskih službenika da stanu na stranu odbrane njihovog ličnog umesto javnog interesa.

Njima su pridodali paradržavne policijske kadrove koji zapravo upravljaju i kontrolišu ove druge.

Kad god je bila prilika građanskog bunta protiv očiglednosti korupcije, uzurpacije institucija sistema, uticaja na medije i kupovine poslušnika, javnih radnika sa dometom uticaja na mišljenja i stavove građana o načinu na koji SNS vlada Srbijom, Aleksandar Vučić izvodio je svoju paradržavnu u kombinaciji sa uniformisanom policijom kako bi zaveo red i ugušio tu pobunu.

Da, Ana Brnabić možda ne želi da živi u policijskoj državi koja šalje svoje službenike da idu po ulicama i kontrolišu građane u kolikoj meri se pridržavaju mera kako se smrtonosni virus ne bi širio, odnoseći još više života, ali joj, recimo, ne smeta kada cela javnost, pa i ona sama svedoči scenama gde su, recimo, ključni akteri u sprovođenju nasilja na ulicama nad građanima na demonstracijama ljudi iz kriminalnih klanova.

Ubice i ološi koje je na kraju i sam Vučić bio primoran da uhapsi, iako su mu godinama do tada služili da se obračunavaju sa neistomišljenicima, običnim ljudima, nezadovoljnim autokratijom kojom je definisao svoju vlast.

Ključne, a za Vučića značajne u smislu kreiranja javnog mnjenja i većinskog mišljenja, rizične situacije, koje su se odigravale na ulicama, kontrolisala je ta policijska i parapolicijska država.

Otuda nije baš jasna ta premijerkina gadljivost na pojam policijske države.

Nije jasna ni sa stanovišta dokazane korupcije najviših državnih funkcionera u njenoj vladi, njenoj stranci, ili iz redova koalicionih partnera u vlasti, preciznije neefikasnosti policije i sudova, odnosno čvrstog stajanja svih njih na pozicijama zaštite nekolicine zlikovaca od zakona i istine.

Možda je premijerki gadnije da živi u policijskog državi koja sveobuhvatno kontroliše širenje epidemije kako ljudi ne bi umirali, strahote od koje joj se plače, kako je juče rekla, nego u državi u kojoj policijska država funkcioniše i cela je zauzeta da ne otkriva i zataškava najvišu korupciju ili zastrašuje i prebija po ulicama obične ljude osmeljene na bunt protiv toga.

Izvesno je da ne bi imali toliko kapaciteta i zadovoljstva od takve policije, angažovane i zauzete nekim drugim poslovima, jer su im svima na vlasti preče njihove u odnosu na guzice najvećeg broja građana, koji zbog lošeg i korumpiranog načina vladanja žive u teškim materijalnim uslovima, nemaju prilike da se kvalitetno leče, žive, obrazuju…

Jasna je stoga ta razlika u shvatanju pojma – policijska država, ona u interpretaciji premijerke i druga u shvatanju ljudi koji su pretrpeli ili svedočili sili policijske i parapolicijske države njenog lidera Aleksandra Vučića nad siromašnima i, u krajnju ruku, privilegovanima da do takvih istina i saznanja uopšte dođu i protiv toga se pobune.

Možda je zapanjujuća samo u svemu tome iznova ta lakoća i normalnost sa kojom ona prosto saopštava da ne bi želela da živi u policijskoj državi…

I to u danu kada ratni zločinac, bahati Kapetan Dragan, u znak zahvalnosti i poštovanja prema predsedniku Srbije, saopšti javnosti da mu je sin Aleksandra Vučića doneo džak para i 30.000 evra kako bi se osećao komotno u Srbiji nakon odsluženja zatvorske kazne za najbrutalnija ubistva nedužnih civila tokom rata.

Da, recimo, ne ispita kapetana ratnih zločina, da ne reaguje i ćuti na sva ostala zlodela ministara u vladi premijerke Brnabić, preča su posla za policiju, jasno je, od toga da kontroliše građane, uveliko sluđene porukama ludaka i antivaksera preko medija pod kontrolom, opet, zamislite, premijerkinog i Vučićevog režima, primoravajući ih da se pridržavaju mera za suzbijanje smrtonosnog virusa.